Дипломата без пара за пиво

Ко све није маштао да се нађе у дипломатији. Нисам ни ја био изузетак. Преплављен сликама о лагодном животу амбасадора и остале братије, које сам гледао на филму, о томе читао у романима, или слушао приче, мислио сам да ће једног дана то јуне и мене да муне. Да видим како је то живети у вили, имати послугу, возача, организовати пријеме и добијати позивнице од шефова држава. Та жеља је спласла седамдесетих година када сам, путујући по свету, видео да су, бар што се тиче наше дипломатије, многи заступали интересе наше земље по републичком кључу, али богами највише своје, личне. У то ме уверила њихова опседнутост да у СФРЈ унесу што више техничке робе, а да држави за то оставе што мање пара.

После је уместо републичког почео да ради страначки кључ, па се изгледа опет ту мало шта изменило. Величину наше дипломатије, такав сам утисак стекао, чинили су професионалци, људи који су стасавали под кровом Министарства спољних послова, или ондашњег СМИП-а. Они су јој и образ сачували.

Милутин Галовић је један од таквих. Био је амбасадор СФРЈ у Либији од средине осамдесетих година. Знам да је стекао и велико поверење вође либијске револуције Моамера ел Гадафија, нашег осведоченог пријатеља.

– Гадафи ме примио у аудијенцију после пет-шест дана по мом доласку у Либију. Неколико минута смо ћутали. Нисам знао ко треба први нешто да каже. На крају сам скупио храброст, па први проговорих. На растанку ми је рекао да код њега могу да дођем кад год хоћу, врата ће ми увек бити отворена. Рекао је и то да су Југословени, после Арапа, највећи пријатељи либијског народа и његови лично – сећа се Галовић времена када су наша потраживања од 450 милиона долара за три године сведена готово на нулу. Успели смо да немачки "Сименс" избацимо са либијског тржишта, да победимо Британце у Рас Лануфу и да Американци (!) Либијцима препоруче "ХИП-Петрохемију" из Панчева као најбољу фирму за производњу етилена.

Галовић се 1960. године јавио на конкурс за младе дипломате. Тада је већ био помоћник генералног директора Фабрике шећера у Жупањи. Осам месеци није добио никакав одговор из Београда. После је сазнао да су га баш толико дуго проверавали.

– Најзад ми јаве да сам примљен. У Жупањи ме лепо испрате. Онда почне вишемесечна обука у министарству. Припремао сам се за рад у некој азијској земљи. Изненада 1961. године добијем налог да путујем у Рим. Нисам знао да кажем ни "бона сера". Пошао сам у Италију без пара. Нисам могао себи да приуштим ни кока-колу. Дневнице ми нису дали, јер су рекли да у каси нема девиза. И да морам да се снађем како знам и умем. Важан је био, као и код других колега, ентузијазам. Некако сам нашао собичак од осам квадрата за становање у Улици Пинтурикио, код неке спремачице школе. Сећам се да ми је било криво што нисам имао паре ни за јабуке, које су ми се толико јеле. Зато сам навалио на учење италијанског језика, сваки дан по два сата бубања – говори Галовић о данима кад су сви почетници у дипломатији морали да буду извесно време "Путин у Дрездену".

После годину и по дана постављен је за другог трговинског аташеа, прескочивши два степеника у дипломатској хијерархији. Преселио се и у већи стан у Виња Клари, луксузном делу италијанске престонице. У Риму је остао скоро шест година, и то му је најлепши период у каријери. Био је пресрећан што је допринео да Италијани у великим количинама купују "бејби биф", као и сјеничку и хомољску јагњетину.

Касније, 1970. године, постављен је за првог секретара за економске послове амбасаде у Вашингтону, а 1978. је већ министар саветник за економске послове.

– У дипломатији сам научио да без познанства и веза на свим нивоима не можеш ниједан посао успешно да завршиш. Научио сам да, кад одеш у другу земљу, мораш да се прилагођаваш њеним обичајима и правилима, да као глумац учествујеш у свакој представи, а не да је мењаш. Запазио сам као економиста и то да банке највише брину о каматама. Ако се камате на узете кредите плаћају редовно, за главницу ћемо лако, говорили су банкари. Они тамо немају времена за губљење. Дођеш, кажеш шта желиш, чујеш одговор и одеш без послужене кафе, чаја – памти Галовић дане проведене на служби у САД.

Каже да никад није имао амбицију да буде амбасадор, само економски саветник. Кад се вратио из Либије, распоређен је на послове амбасадора за кадрове у СМИП-у. То му је био најтежи посао. Шта год да урадиш некоме си се замерио.

– Крајем 1990. године добио сам налог да се за једну ноћ спремим и отпутујем у Багдад. Заливски рат само што није почео. Послат сам у специјалну мисију. Имао сам задатак да Тарика Азиза, најближег сарадника Садама Хусеина, убедим да држање талаца, држављана западних земаља који су се затекли у Ираку, није у интересу Покрета несврстаних и да то само руши његов углед. По истом питању, у Ирак је стигао и чувени боксер Мухамед Али. После таквог притиска сви таоци су ослобођени. Ову мисију сматрам својим великим успехом у каријери – каже Галовић.

Сву своју уштеђевину од 60.000 долара држао је у једној домаћој банци. Било га је срамота да као наш амбасадор у Либији штеди код стране банке. Онда је дошло време тумбања државе. Запосленима у дипломатији говорили су: наш си, али си и њихов, њихов си, али си и наш. Галовић је 1. јула 1992. године добио обавештење да му престаје радни однос. Без права жалбе. Отишао је на биро рада и примао социјалну помоћ око пола године, све док није навршио 60 година и отишао у пензију.

– Као да сам поново био у Риму без пребијене паре.