Тика-така

У новогодишњој ноћи, ближе јутру него поноћи, сачекала ме је једна реченица која ми већ неколико дана не излази и главе. Чула сам је од глумца, који је дајући инструкције таксисти где да га вози рекао: „Возите само право, у правцу казаљке на сату”. И таксиста га је довезао на жељено место. Заумно су се одлично споразумели а мени оставили реченицу оксиморон враџбину у коју може да стане све што је било тема у протеклој години и што је пренето и у 2013.

Има разних сатова а праволинијски је пешчани. Они са казаљкама су кружни и има их пластичних од једног евра до вратоломно скупоцених, милионских вредности, којима воле да се оките власници „новог времена”у Србији. Шекспирове трагедије почињу кад време искочи из зглоба. А наше?

И таман кад сам се у мислима запутила стазом која би ме неминовно довела до феномена Вучићевог времена, сетих се да нисам купила на пијаци резанце за супу. Па прекинух писање и одох на моју пијацу. У општој предбожићној гужви измешаних термо-чарапа са сувим шљивама и смоквама, бадњацима,по којим лактом забоденим у ребра, у пролазу, међу тезгама на којима се продају старе књиге, накит, ћилими, лампе, приметих један бели уштиркани столњак. Ручни рад, комбинација платна и хеклераја. Продаје га бака.

,,Колико вам је ова лепота?” ,,Ћерко, 300 динара.” ,,300 динара?” ,,300.” На тезги је још неколико старих јастучница обрубљених хекланом чипком,и нека два мала миљеа.

,,А јесте ли ви исхеклали овај столњак?” ,,Јесам душо кад сам била млада”. ,,Ма ви сте и сад млади! А и столњак је као да сте га јуче завршили.” ,,Нисам ћерко него га штиркај лепо, па ће да ти траје.” ,,А како га ви штиркате?” ,,Умути со и брашно па умешај са водом.”

Хекла бака рецепт старих домаћица и пакује ми столњак. Ја њој дајем 300 динара и не могу да верујем да нешто тако лепо продаје по тој цени. Срећна она, срећна ја.

Купила сам и оне резанце за супу, 100 грама 100 динара ваљда. Бака и столњак, бео као чврст снег на сунцу, на планини или равници, потпуно су ме помутили. Нисам је питала ни одакле је стигла на пијацу, ни шта је све данас продала, ни да ли је мука немаштине натерала да распродаје своју можда девојачку спрему, или је довела самоћа, жеља за дружењем.

Нисам је питала ни по коме сату живи. За Платона време је било покретна слика вечности.За њу можда покретна слика младости или сиромаштва. Не знам. Питаћу је ако је опет видим.

Не знам ни који сат носи А. Вучић ни да ли му је подешен по америчком, европском или локалном времену, али видим да сатови многих тиктакају по полтронском ритму, који је увек био „прави ритам” када се стварао култ личности и са делом и у очекивању великог дела и без дела, кад год је Србија падала у монотеистички занос обожавања лидера и испадала из времена.Кретала право у правцу казаљке на сату. Шта год то значило. А значило је и распродају свих вредности и живота. И хипотетички, ако А. Вучић успе у персонализованој акцији обрачуна с криминалом и корупцијом, што је огроман изазов опасан по живот, хоће ли му тај историјски успех избрисати време у коме је живео и политички деловао пре него што је кренуо у акцију хапшења оних који носе сатове Chopard, Patek Philippe, Hublot. То брисање у памћењу већ му чине савременици гладни правде, празних стомака или личне афирмације у новонасталим политичким околностима, или гладни освете претходној властикоја није искористила свој историјски сат да створи јаке институције државе које би биле гарант цивилизованом животу. А кад се избрише памћење онда више нема ни времена.Остаје безвреме. Једног човека. Тика-така, тика-така. Она реченица: ,,Вози право у правцу казаљке на сату” може да се тумачи и једноставније, уколико у глави створимо слику лакат кривине. Па хоће ли на тој лакат кривини поиспадати у заборав све оно лоше што постојећа влада већчини, док А. Вучић хита ка циљу хероја нације,нације која никако да се отргне од инфантилне жудње за једном очинском фигуром која решава све. Све?