Симбол батина и удараца

„Педесет удараца” је дипломска драма Тамаре Барачков коју је млада ауторка написала прошле године као фиктивну причу, а инспирацију је нашла у познатим догађајима у Црној реци, односно нa суђењу свештенику Перановићу и поводом случаја владике Пахомија.

Драма је насловљена „Педесет удараца” као симбол тих батина и удараца. – Оно што је, чини ми се, избацило ову драму у први план јесте што се за нешто мање од годину дана од бруталног насиља у Црној реци дешава кулминација насиља, односно убиство Небојше Зарубца.

Све се то догодило, у обдукцијском налазу стоји између 50 и 100 удараца и то штапом... – каже млада редитељка Ана Григоровић, која на сцени Театра у подруму „Петар Краљ” Атељеа 212 поставља драму Тамаре Барачков „Педесет удараца”.

Представа ће премијерно бити изведена у петак, 18. јануара. Асистент редитеља и аутор изведбеног текста је Вања Николић, сценограф је Марија Јевтић, костимограф Драгица Лаушевић, композитор Ирена Поповић. У глумачкој екипи су: Марко Јанкетић, Милан Марић, Тања Петровић, Дејан Дедић и Јаков Јевтовић.

У представи „Педесет удараца”, како прича редитељка Григоровић, ауторска екипа се не зауставља само на драми Тамаре Барачков, јер им је било недовољно да се баве таквом темом кроз фикцију, јер је „фикција врста ограђивања од стварности, у смислу ми смо сада у позоришту и обрађујемо неку причу тамо негде  далеко, а заправо смо јако заштићени”.

– Тако смо и дошли на идеју да комад „Педесет удараца” поделимо у делове. Одабрали смо пет глумаца наших година који су по свом сензибилитету одговарали ликовима из представе, који деле наш драмски аспект и генерацијски став поводом вере, религије и самих тих злочина који су оставили без даха нашу стварност. Започели смо рад у радионици у којој се нисмо толико бавили Тамариним текстом, већ различитим темама: грађанским законом, црквеним законом, божјим заповестима. Истраживали смо кроз сцене и импровизације само реаговање, наш став према тим злочинима и наша верска убеђења. Јер негде је мало неискрено бавити се нечим, а да се не одредимо према том догађају ми сами – прича млада редитељка.

– Нисмо желели да критикујемо цркву, јер у групи од пет глумаца има и оних који су атеисти и оних који су изузетно верујући. Ту је, рецимо, Јаков Јевтовић који је верник и који иде у цркву и та наша лична убеђења негде кроз представу и провлачимо. Сматрам да се суштинска друштвена промена не дешава у великој револуцији, него у појединцу. У његовом препознавању и реаговању, а то је тема која ме већ неко време занима: колико неактивност, нереаговање, нечињење људи, појединаца, друштва омогућава насиље и социјалну неправду и многе друге злочине који се на крају свима нама обијају о главу. Мислим да сваки појединац треба да буде будан, и свестан где је, шта ради, да свако његово чињење има неку последицу. Односно како Ганди рече: „Буди промена коју желиш у свету”.

Ана Григоровић је стекла редитељску диплому прошле године на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професорке Иване Вујић. Велике похвале добила је од позоришне јавности за дипломску представу „Пет дечака” која је са успехом изведена на сцени Малог позоришта „Душко Радовић”. Даровита редитељка потиче из уметничке породице. Њен отац Борислав Григоровић је такође био редитељ, али је, како каже наша саговорница, никада није усмеравао ка том послу.

– Углавном ми је бранио да се бавим позориштем, посебно да будем глумица. Међутим, ако одрастете у позоришту и од детињства боравите у њему то вам постане нормално, свакодневица. Када сам почела да студирам режију и касније да се са њоме бавим учинило ми се као да сам свој на своме. Све то ми је било домаће и познато, а мотивација ми је била што сам се још као средњошколка бавила врстом уличног театра као жонглер-аниматор. Сваки појединац, посебно ако се бави режијом требало би да се константно бави собом и да ради на себи. То не подразумева само читање, истраживање тема којима желите да се бавите, већ је неопходна и пракса. Е сада ту настаје проблем јер ми немамо тако често прилику да режирамо. Али ту опет постоји елеменат среће – прича редитељка.