Нулти корак

Тешко би било данас наћи неког нa пример осамнаестогодишњака који живи у некој од НРБЈ (незрелих република бивше Југославије) који би поверовао да су његови родитељи радили у економском систему који је био у стању да произведе тако софистициране производе као што су возови, бродови, аутомобили.

А још кад би му споменули авионе и тенкове... и да су сви ти производи успешно продавани на светском тржишту, е у то би их тек било мало теже уверити. Ипак су они генерација која је одрасла у малим неуређеним полудржавицама са економијама које су у највећој мери тешко оболеле.

Додуше, то је генерација која мисли да је интернет постојао одувек и врло је уморна од прича како је ,,некада било боље”. Они би желели да буде боље сутра, ако не може данас.

И ту се поставља кључно питање: А шта сад? Прокоцкали смо наследство (какво-такво), отишли у дуг јер смо мислили да се може у недоглед ,,пити на „црту”, потрошили време и, да не заборавим, отерали смо скоро све који су нешто знали – да не сметају незналицама.

Пошто се од прича о лепој прошлости не живи и пошто је накнадна памет бескорисна, остаје нам да видимо шта даље.

Путева је много, а још више странпутица. Можда није лоше да се сетимо великог Деде и шта је он радио да би нам створио неко наследство; очистимо примере од идеолошких боја и применимо их на данашње услове.

А Деда је... Деда је, наравно, умро, а наследници су, као у лошој теленовели, почели сукоб око наследства. Били су потпуно заслепљени емоцијама и самим тим далеко од разума и интереса.

Хладнокрвни рођаци из иностранства су пружали скупу консултантску помоћ заинтересованим странама, и та помоћ се углавном сводила на савете како нанети што више штете противнику. Важно је било да комшији умре крава – ако већ није умро комшија.

На крају сваке кафанске туче неизбежан је рачун за плаћање. Рачунали су експерти вредност запаљених кућа и фабрика, срушених мостова, изгубљених радних сати... Не бих се чудио да је неки стручњак израчунао и вредност бола за изгубљеном драгом особом. Појавили су се и износи кредита који су подизани као да их нико неће враћати.

Оно што је мало теже израчунати је изгубљена компатибилност привреде, која је стварана педесетак година, и изгубљено време.

Камо даље, рођаче... Први неопходан потез је јачање институција државе(а). Нереално је очекивати озбиљан развој на просторима где је најуноснији предузетнички подухват и сан младих јапија – бити корумпирани политичар или овлашћени државни добављач.

Или једноставније речено: ко краде од државе, мора да заврши „на службеном путу”! Друго, заслужним ствараоцима демократије (демокрације) и осталим првоборцима доделити заслужено ордење, а управљачке функције оставити способнима.

Треће, ослободити се прича о развоју економије без развоја индустрије (и Кина је некада била највећи светски произвођач риже, па је народ умирао од глади, а онда су се сетили индустријализације...).

За ово нам треба, као што је требало свима који су кренули овим путем, памет и новац. Многи су ово решили стварајући здраве партнерске односе с развијеним индустријама.

На крају крајева, није ,,Фијат” почео да сарађује у Крагујевцу 2009, нити је тенк „Т84” настао сам од себе, то су резултати годинама негованих партнерских односа с развијенијима од нас. Тиме се стварала и технолошка, и кадровска и финансијска основа развоја.

А нулти корак, пресудан да би било шта могло да се уради, дуг је поглед у огледало. Тек када се ослободимо емоција, реално и трезвено саберемо своје мане и недостатке, можемо постати бољи. Некада је било боље зато што смо ми били бољи.

И поново ће бити боље када сви ми бивши Југословени и њихови потомци постанемо бољи. И тада ће бити свеједно да ли нам пословни партнери долазе преко једне или преко двадесет граница.

*Председник УО Центра предузетничких иницијатива, Бањалука