Nulti korak

Teško bi bilo danas naći nekog na primer osamnaestogodišnjaka koji živi u nekoj od NRBJ (nezrelih republika bivše Jugoslavije) koji bi poverovao da su njegovi roditelji radili u ekonomskom sistemu koji je bio u stanju da proizvede tako sofisticirane proizvode kao što su vozovi, brodovi, automobili.

A još kad bi mu spomenuli avione i tenkove... i da su svi ti proizvodi uspešno prodavani na svetskom tržištu, e u to bi ih tek bilo malo teže uveriti. Ipak su oni generacija koja je odrasla u malim neuređenim poludržavicama sa ekonomijama koje su u najvećoj meri teško obolele.

Doduše, to je generacija koja misli da je internet postojao oduvek i vrlo je umorna od priča kako je ,,nekada bilo bolje”. Oni bi želeli da bude bolje sutra, ako ne može danas.

I tu se postavlja ključno pitanje: A šta sad? Prokockali smo nasledstvo (kakvo-takvo), otišli u dug jer smo mislili da se može u nedogled ,,piti na „crtu”, potrošili vreme i, da ne zaboravim, oterali smo skoro sve koji su nešto znali – da ne smetaju neznalicama.

Pošto se od priča o lepoj prošlosti ne živi i pošto je naknadna pamet beskorisna, ostaje nam da vidimo šta dalje.

Puteva je mnogo, a još više stranputica. Možda nije loše da se setimo velikog Dede i šta je on radio da bi nam stvorio neko nasledstvo; očistimo primere od ideoloških boja i primenimo ih na današnje uslove.

A Deda je... Deda je, naravno, umro, a naslednici su, kao u lošoj telenoveli, počeli sukob oko nasledstva. Bili su potpuno zaslepljeni emocijama i samim tim daleko od razuma i interesa.

Hladnokrvni rođaci iz inostranstva su pružali skupu konsultantsku pomoć zainteresovanim stranama, i ta pomoć se uglavnom svodila na savete kako naneti što više štete protivniku. Važno je bilo da komšiji umre krava – ako već nije umro komšija.

Na kraju svake kafanske tuče neizbežan je račun za plaćanje. Računali su eksperti vrednost zapaljenih kuća i fabrika, srušenih mostova, izgubljenih radnih sati... Ne bih se čudio da je neki stručnjak izračunao i vrednost bola za izgubljenom dragom osobom. Pojavili su se i iznosi kredita koji su podizani kao da ih niko neće vraćati.

Ono što je malo teže izračunati je izgubljena kompatibilnost privrede, koja je stvarana pedesetak godina, i izgubljeno vreme.

Kamo dalje, rođače... Prvi neophodan potez je jačanje institucija države(a). Nerealno je očekivati ozbiljan razvoj na prostorima gde je najunosniji preduzetnički poduhvat i san mladih japija – biti korumpirani političar ili ovlašćeni državni dobavljač.

Ili jednostavnije rečeno: ko krade od države, mora da završi „na službenom putu”! Drugo, zaslužnim stvaraocima demokratije (demokracije) i ostalim prvoborcima dodeliti zasluženo ordenje, a upravljačke funkcije ostaviti sposobnima.

Treće, osloboditi se priča o razvoju ekonomije bez razvoja industrije (i Kina je nekada bila najveći svetski proizvođač riže, pa je narod umirao od gladi, a onda su se setili industrijalizacije...).

Za ovo nam treba, kao što je trebalo svima koji su krenuli ovim putem, pamet i novac. Mnogi su ovo rešili stvarajući zdrave partnerske odnose s razvijenim industrijama.

Na kraju krajeva, nije ,,Fijat” počeo da sarađuje u Kragujevcu 2009, niti je tenk „T84” nastao sam od sebe, to su rezultati godinama negovanih partnerskih odnosa s razvijenijima od nas. Time se stvarala i tehnološka, i kadrovska i finansijska osnova razvoja.

A nulti korak, presudan da bi bilo šta moglo da se uradi, dug je pogled u ogledalo. Tek kada se oslobodimo emocija, realno i trezveno saberemo svoje mane i nedostatke, možemo postati bolji. Nekada je bilo bolje zato što smo mi bili bolji.

I ponovo će biti bolje kada svi mi bivši Jugosloveni i njihovi potomci postanemo bolji. I tada će biti svejedno da li nam poslovni partneri dolaze preko jedne ili preko dvadeset granica.

*Predsednik UO Centra preduzetničkih inicijativa, Banjaluka