Хонорарна дипломатија

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Само месец дана откако је Северна Кореја испробала своју далекометну ракету и у Земљину орбиту лансирала сопствени сателит, у Пјонгјангу је четири дана „у приватној посети” боравила деветочлана делегација из Америке, у којој су главне личности биле бивши гувернер Новог Мексика Бил Ричардсон и главни директор „Гугла” Ерик Шмит.

Шмит је уствари најпознатији амерички бизнисмен који посећује Пјонгјанг откако је тамо извршена смена на челу режима и сву власт преузео трећи припадник династије Ким која земљом управља од њеног оснивања, 1948. Иако је Стејт департмент званично изразио незадовољство због тајминга боравка познатих америчких држављана у земљи која због свог „илегалног” нуклеарног оружја представља безбедносну претњу САД (и њеним далекоисточним савезницима), ова „хонорарна дипломатија” није без користи.

Американци се нису срели са „врховним вођом”, како гласи званична титула младог (30) севернокорејског лидера Ким Џонг Уна, који је власт преузео после смрти оца у децембру 2011. Главни догађаји њиховог боравка били су посета компјутерској лабораторији Универзитета „Ким Ил Сунг”, где су могли да разговарају са студентима који имају дозволу за приступ интернету, и уручивање домаћинима писма којим се тражи да се „обзирно и фер” поступа према једном америчком тур-оператеру корејског порекла који је у тамошњем затвору због „непријатељске делатности”.

Да ли је посета гувернера Ричардсона и шефа „Гугла” земљи која је званично на дну глобалног индекса демократије и која је у америчким категоризацијама најбруталнији и најрепресивнији режим данас била кориснија домаћинима него земљи из које су дошли гости?

Један од истакнутих републиканаца у Конгресу, сенатор Џон Мекејн, Обамин ривал на председничким изборима 2008, описао их је као „Лењинове корисне идиоте”, подсећајући на праксу вође совјетске револуције да стране делегације прима раширених руку и показује им „Потемкинова села” прве социјалистичке државе света. По Мекејну, од ове „приватне хуманитарне мисије” корист има само режим који свом народу може да каже: „Ево, Американци су дошли да нас виде”.

Што се шефа „Гугла”, лидера глобалне интернет економије тиче, ово је била прилика да на лицу места види како изгледа највећа „интернет рупа” на свету. Северна Кореја има свој интернет домен и интернет инфраструктуру, али приступ светској рачунарској мрежи имају само проверени припадници елите и поменути студенти чији ће посао после дипломирања бити израда домаћег софтвера.

Северна Кореја је ипак успела да направи нуклеарну бомбу и да лансира сателит, што није могуће без информатичке технологије и људи који знају да је примене. То што је интернет недоступан масама, друга је прича.

Гувернер Ричардсон, коме ово није било први пут да је у Северној Кореји, и остали чланови делегације сигурно ће по повратку бити „дебрифовани”. У оваквим случајевима од важности је сваки детаљ: од сваког детаља протокола за госте до нивоа опште пажње коју су им посвећивали домаћини, што се у дипломатском жаргону зове „мерење температуре”.

Што се интернета тиче, званичну Америку занимају домети недавне Кимове изјаве о потреби „научне и технолошке револуције”: спекулације да би он могао да буде човек који ће покренути неку врсту економске реформе система овде не престају, упркос томе што засад изгледа да се у стилу и методама корејског врха ништа не мења.„Корисни идиоти” су зато највероватније били корисни обема странама.