Далеко су словеначке пензије

Од нашег сталног дописника
Љубљана, 13. априла – Из Буенос Ајреса је јутрос стигла вест да је министар Димитриј Рупел одмах по доласку у главни град Аргентине потписао конвенцију о социјалној сигурности, која ће омогућити "превасходно припадницима словеначке заједнице да остваре своја социјална права у овој латинскоамеричкој држави". Тако је Словенија брзином светлости после потписивања споразума са Босном и Херцеговином (19. фебруара) успела да срочи и чак потпише социјални споразум са државом на другом континенту, док закинути српски пензионери (који су, према прошлогодишњем обећању тадашњег словеначког министра за рад Дробнича, имали да дођу "на ред" одмах после босанских) још чекају.

Ако је судити према изјави државног секретара из словеначког Министарства за рад Марка Штровса, сва је прилика да ће се то чекање развући унедоглед. Штровс је данас за "Политику" променио претходну (дипломатску) дикцију и јасно рекао: "У Словенији уопште немамо никакав интерес да би се та ствар (потписивање социјалног споразума са Србијом – прим. аут.) извела, јер би наши људи овде били само на губитку!"

Штровс додаје да словеначки пензионери који су радни век провели радећи за српска предузећа и сходно томе уплаћивали доприносе у ПИО Србије, сада у Словенији добијају неколико пута више пензије, у рангу осталих словеначких (као да су радили у Словенији), а у случају потписивања споразума са Београдом оне би биле осетно ниже. Упитан значи ли то да отпада обећање које је дао почетком марта – да ће у име словеначке стране позвати експерте из Србије на састанак најкасније до краја јуна 2007, Штровс каже: "Нисмо ми надлежни него Министарство спољних послова. Нама се не жури, зна се ко треба да гура и притиска преговоре – онај коме је то у интересу!" Јасно да је то Србија, објашњава, и оцењује да српска страна не показује иницијативу:

"Споразум би морала да јури српска страна а не наша, свако брани свој интерес". Тиме словеначко Министарство рада пребацује лоптицу Рупеловом Министарству спољном (МСП), које "брине о билатералним односима". Сазнајемо и да ће Србији "ових дана" Словенија упутити ноту с питањем: "Да ли још важи оно што је договорено раније?"

Штровс под "раније" подразумева "начелан договор између СЦГ и Љубљане постигнут пре 3-4 године" о потписивању социјалног споразума. Није фактор то што је отправник послова амбасаде Србије у Љубљани (коме име није запамтио, али се сећа да је почетком марта с њим "ћаскао") помињао Србију као наследницу свих послова државне заједнице, службена Љубљана одлучила је да ипак од Београда затражи да "званично саопшти да хоће споразум". На питање моралности оваквих потеза словеначке стране (јер Љубљана задржава и служи се новцем српских пензионера, словеначких осигураника), Штровс каже да ту "нема љубави" ни места за сентименталност, па кривицу за најновије бирократско завлачење пребацује – Србији. "Можда ће Србија хтети да све почнемо "Јово наново", зато прво мора да одговори слаже ли се да наставимо где смо стали, "тврди Штровс и признаје да се заправо стало – на почетку. Произилази да су још два месеца узалуд изгубљена за закинуте српске пензионере, и да нема ништа од претходно обећане "позивнице" српској страни за преговоре о склапању социјалног споразума који треба да отвори пут исплати давно заслужених словеначких пензија осигураницима из Србије. Све то захваљујући убеђењу партнера у Љубљани да је Србија незаинтересована за решавање виталних проблема својих грађана.