Копродукциони круг

Кинематографија Србије у 2013. напуниће 117 година и за то време створила је своју историју, филмове, ауторе, институције, а питање значаја копродукција за нашу кинематографију није питање тренда, или садашњег транзиционог периода, јер је оно актуелно у протеклих 60 годинa.

Златно доба копродукција у Србији везујемо за „Авала филм”, али је касније примат преузело пружање техничке услуге. Распадом СФРЈ и увођењем санкција Србији, копродукције су прекинуте, а укидањем санкција (1995) појавила су се чак четири значајна копродукциона филма: „Одисејев поглед”, „Туђа Америка”, „Урнебесна трагедија” и „Подземље”, Емира Кустурице награђено „Златном палмом” у Кану.

У међувремену ситуација на европском филмском тржишту се битно изменила. Европа кроз копродукционе филмове и даље шири културно, уметничко и финансијско повезивање кроз стварање јединственог тржишта. Све се више инсистира на мултилатералним копродукцијама и уводе се појмови: већинска копродукција, у којима један страна учествује од 30 до 70 одсто, и мањинска копродукција, у којима друга страна учествује са минимум 10 одсто,али им се без обзира на висину улагања признаје пуноправан копродукциони статус.

Прекретница у стварању новог амбијента за копродукције у Србији започео је приступањем програму „Еуримаж” (2005), чиме смо ушли у програм европских копродукционих фондова. Српска кинематографија на тај начин дошла је до додатних финансијских средстава за продукцију, бољих услова за постпродукцију, али и олакшан приступ иностраним биоскопским тржиштима и фестивалима.

Оснивањем Филмског центра Србије (2004) и усвајањем новог закона о кинематографији (2011) озваничен је и код нас принцип већинских и мањинских копродукција, са посебним фондовима и конкурсима за ову врсту филмске продукције.

Досад се већ показало да за развој копродукција нису пресудни само екстеријер, цена најама и рада филмских радника, хотелски капацитети, технички, технолошки ниво компанија, већ Србија мора на другој страни да усклади своју фискалну политику око повраћаја ПДВ-а, и да подстичe промене у банкарском пословању и раду осигуравајућих компанија. Значајно је оснивање и делатност НВО „Film in Serbia” (2007) која се активно укључила на промоцији и анимирању страних продукција да дођу и у целости или један део својих филмова снимају у Србији.

Међутим, копродукције нису више везане само за продукцију, већ и за постпродукцију филмова. Са развојем компјутерске анимације и специјалних ефеката за потребе филма, отвара се ново поље за које је стасала генерација младих и високообразованих кадрова, али овај сегмент наше кинематографије захтева правну регулативу, финансијску, организациону и сваку другу помоћ Републике Србије у будућности.

Копродукциони круг се завршава код српских продуцената који су радили или се припремају за нове копродукције, да својим високим професионалним нивоом, поштовањем уговора, рокова и стварањем високих естетских домета, потврде добар глас о Србији као земљи у којој је могуће реализовати и најзахтевније копродукционе послове. На тај начин бићемо присутни у европским и регионалним токовима, директно би се повећао обим продукције на годишњем нивоу, запослио већи број стручњака, брже обнављала техничка база, проширило тржиште и афирмисао српски филм на фестивалима, а индиректно утицао на ниво дистрибуције и приказивања филмова.

Аутор је професор Филмске продукције на Факултету драмских уметности у Београду