Србија талац једног споменика

Због нечије неажурности, неспремности, необавештености или недостатка одлучности, Србија је окамењени талац једног споменика у центру Прешева који у озбиљној држави никада и не би доспео на постамент.

Не зато што је подигнут без пратећих дозвола и сагласности, већ зато што слави припаднике такозване Ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медвеђе, оружане формације која се борила против исте те државе.

та су радиле српске службе безбедности још од времена када је – откривам тек сада – Прешево добило Трг палих бораца. Уби ме неизвесност на које се то борце мисли.

Како се не ради о такозваном споменику, питам како се уопште догодило да 16. новембра 2012, на стоту годишњицу државе Албаније, буде постављен споменик који прети да поново опасно распали косовску кризу која тек што је ухватила преговарачки ток.

Није реч о букету цвећа или венцу који на брзину негде можете да ставите или окачите. Реч је о мермерној или каквој већ громади коју је требало набавити, клесати, потом записивати имена и возати Прешевом на унапред заказану свечаност.

То је процес који тражи време. Могуће је да су његови актери држали бесу како би припреме протекле у потпуној тајности све до самог краја. Како би фактор изненађења био потпун. Уколико је све било планирана акција свршеног чина, о којој надлежни на српској страни ништа нису дочули, онда Албанцима свака част.

Шта су све време радили српски безбедњаци. Постоје две варијанте. Прва је да заиста нису успели да уђу у траг једном пројекту који несумњиво припада копненој зони њиховог интересовања. Брука.

Друга је да су нешто начули, чак били упознати с детаљима. Ако су ћутали у локалу, страшно. Ако су обавестили надређене па је информација стигла до Београда, још већа брука. Ништа није предузето. Постоји ли нешто што се зове превентивни рад?

Када у било ком већем српском граду неко рашчисти терен на тротоару планирајући да ту постави неку тезгу, или не дај боже киоск, одмах се створи комунална полиција. Испада, тако, да су комуналци ефикаснији од специјалаца.

Да се интервенисало на време много тога би се избегло. Да споменик припадницима Жандармерије није такође пркосно подигнут изнад албанског села Лучане код Бујановца, можда би се избегао овај „рат споменицима”.

Сами смо скували чорбу коју морамо да кусамо. Доспели смо у нимало завидну ситуацију. Отворен је простор за класичну замену тезе:

Испада да су изјаве премијера Ивице Дачића да ће споменик бити уклоњен милом или силом до 17. јануара „отворене претње” Албанцима у Прешевској долини. Као да његово подизање није била отворена претња сензибилитету Срба. Прво је недемократски, друго је демократски, закључује шеф албанске дипломатије.

Испада да је Србија „насрнула” на Албанце „само зато јер користе своју националну заставу и желе да имају спомен-обележје албанским жртава”, како каже Азем Власи коме је српска Платформа за КиМ „још један безобразлук и небулоза коју нисмо имали прилику да видимо још од Милошевићевих времена”.

Власи још прети тумачењем да је напад на прешевске Албанце напад на све Албанце. Само замишљам шта би било да је хапшење оне групе Срба за Божић проглашено за напад на све Србе, у домовини и расејању.

Ето шта се догоди када на време не реагујете. Албански одборници општина с југа Србије затражили су јуче од Владе Албаније да интернационализује проблем Прешевске долине и усвојили декларацију којом се супротстављају насилном уклањању националних симбола, укључујући и споменике „националних хероја”.

Цена досадашњег ћутања и нечињења може да буде скупо плаћена у наставку преговора у Бриселу.

Немам трунку дилеме да Србија не може да на сопственој територији – не оној коју катастарски књижи као своју, попут Косова и Метохије, већ на својој (засад) неспорној земљи Прешевске долине – толерише споменик онима који су оружјем ратовали против те државе. Убијали.

Свака иоле озбиљна држава дужна је да пошаље булдожер, цивилни, и да „споменик жртвама” сруши. Био би то сасвим легитиман чин коме тешко да би могли да се супротставе ни западни савезници косовске независности.

У супротном, прешевски исклесани камен постаће знамење српског срама и кукавичлука. Уколико остане, подсећаће на споменик Црвеној армији усред Беча, симбол који су победници наметнули пораженима у рату. Прешево као позорница победе УЧК.

Питајте Русе или Британце да ли би на својој територији допустили да се подигне знамење нацистичким јуришницима, па и обичним војницима Вермахта. Може ли неко да замисли да Кина толерише споменик јапанским војницима у Манџурији?

Уместо да на време реагује и спречи подизање споменика, уместо да капиталише на провокацији, Београд је дочекао да поједини Албанци прете. Српска влада је сада заокупљена размишљањима како да не „испровоцира” испровоцирани конфликт који би значио читуљу добијању датума преговора са ЕУ.

Шта значи „легализација” споменика коју предлаже скупштина 65 албанских одборника три општине? Појам легализација у овом контексту одговара само утолико што се ради о дивљој градњи. Чега, то је већ ствар која не заслужује „легализацију”.

Ако је Кумановски споразум неко и могао да тумачи као победу над НАТО-ом, прешевска епизода прети да буде бљутаво капитулантска.

Пошто смо допустили да се проблем створи и узме маха, премијер Дачић је затражио помоћ међународног фактора у форми притиска на Албанце да уклоне споменик. То што смо се поново, по ко зна који пут, уплели у кучине очекујући да проблем распетљају стране дипломате само је тужно подсећање незрелости домаће политике.

Но, међународни фактор, оличен амбасадорима САД, Француске и Оебса, одбио је да се ангажује. То је искључиво унутрашње питање Србије, поручиле су дипломате, препуштајући Београду да се извуче из проблема који је још у новембру морао да буде решен.

У изнудици времена и суженом маневарском простору премијер је онда понудио дијалог, али заиста не знам шта је очекивао од представника општина по којима албанске заставе заклањају оне државне, српске, стидљиво подигнуте на ретким јарболима. И тако годинама.

Мирно и достојанствено, поручују српски званичници док ме ехо тих речи враћа у времена која бих да заборавим. Но, пошто Албанци кажу да ће, ако се споменик сруши, подићи нов, јасно је да и од булдожера нема много вајде.

Срећом, између срамног сагласја да споменик остане на свом месту и његовог рушења постоји треће решење које у овом тренутку звучи реално: његово пресељење.

Ако је могао да се премести Абу Симбел, ваљда може и овај прешевски споменик да оде преко државне границе, пардон, административне линије.

Остаје нам да бројимо дане до четвртка, рока који је Дачић дао за рушење.