Кад млада и млада кажу „да”

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Бирачи су се изјаснили још 6. новембра, али су у Мериленду парови морали да буду стрпљиви до 1. јануара, када је референдумска одлука постала правоснажна.

Првог дана нове године, у свечаној сали Градске куће у Балтимору, венчања су се низала од јутра до вечери. Међу првима који су постали супружници по новом закону биле су Рут Сигел и Нина Нетери, „млада један” и „млада два”, како су се одазивале на позив матичара, иначе локалног одборника, коме је такође било први пут да у име државе озваничава овакву врсту брака.

„Нина и Рут”, издеклемовао је службено, „чули смо ваше обећање да ћете своје животе делити у браку. По овлашћењима које ми је дала држава Мериленд, проглашавам вас легално венчаним.”
Две младе иначе нису биле младе: Рут, графичка дизајнерка, има 64 године, а Нина, системски аналитичар, 59. Заједно су већ деценију и по, а репортеру „Вашингтон поста” су изјавиле да су се већ три пута једна другој заклињале на верност, али и да је тек ово „оно право”.

У Мериленду, федералној држави која се граничи са америчком престоницом (и ужива репуттацију најпросперитетније у САД), с нешто мање од 6 милиона становника, где је Балтимор највећи град, истополни бракови су легализовани на референдуму одржаном кад и председнички и конгресни избори.

„За” је гласала тесна већина од 52 одсто изашлих бирача. Истог дана слични закони су гласачким листићима верификовани и у Мејну и Вашингтону (држави). У главном граду, који има статус дистрикта, то је учињено раније, такође прошле године, када су славили и геј парови државе Њујорк.

Укупно, бракови два мушкарца или две жене сада су легални у девет федералних држава и Дистрикту Колумбије (формална одредница за престоницу). Али су истовремено у 30 других, такође локалним законима, изричито непризнати.

Упркос томе, тек минулу годину америчка геј популација сматра прекретничком кад су у питању њена грађанска права. Не само што је проширен административни простор где више нису дискриминисани, већ су извојевали и неколико политичких победа.

досадашњу политику „не питај не кажи” и омогућио да се војници отворено изјашњавају о својој сексуалној оријентацији.

Важном победом свог лобија сматрају и одлуку Врховног суда САД од 7. децембра да размотри две представке у којима се оспорава уставност неких федералних и закона држава чланица уније који брак дефинишу искључиво као заједницу мушкарца и жене.

На савезном нивоу, то је Закон о одбрани брака, који је великом већином у оба дома Конгреса усвојен у септембру 1996, када је председник био Бил Клинтон.

По том закону, брак је дефинисан искључива као „заједница мушкарца и жене”, а САД као целина и све ниже администрације нису обавезне да признају истополне бракове из држава где су они легални, што геј супружницима онемогућава да користе иста права (наслеђивања, пореских олакшица и сличних) која проистичу из хетеросексуалне брачне заједнице.

Најзад, добијена је, први пут, и подршка из Беле куће. Председник Барак Обама се 9. маја изјаснио да подржава истополне бракове, пошто је пре тога говорио да су геј паровима довољне „грађанске заједнице”.

Оно што се међутим истиче као најважније јесте прилично брза промена расположења јавног мњења о овом деликатном питању. Према истраживању „Галупа” из средине прошле године, 53 одсто Американаца верује да геј бракови треба да буду легално признати, са истим правима супружника као и они хетеросексулани, Само годину раније, 2011, за ово се изјашњавало 44 одсто.

Истраживање исте агенције из прошлог новембра, међу онима између 18 и 29 година, показало је још већу подршку: чак 73 одсто.

Истополни бракови су иначе релативно нови циљ покрета за права ЛГБТ (лезбијке, гејови, бисексуалци и трансполни) Американаца. Реалност су постали тек 2004, после једне пресуде Врховног суда Масачусетса, који се позвао на одредбу о једнаким правима коју садржи локални устав.

Оно што се овим поводом такође наглашава као преседан јесте да су у поменуте три државе које су се изјашњавале 6. новембра бирачи непосредно (а не њихови изабранипредставици) легализавали бракове две младе или двојице младожења. Пре тога, овакви закони су на референдумима у разним државама чак 30 пута одбацивани.

Последњи пример је из прошлог маја, када су бирачи Северне Каролине великом већином изгласали уставни амандман којим се истополни бракови, грађанске уније или друге врсте заједница двоје геј мушкараца или жена – забрањују.

То значи да су победе геј покрета релативне – али такође и да су растући тренд. Томе треба да захвале доброј организацији, али и финансијској моћи свог лобија. Политички, прошла година је донела и преседан да је први пут један сенатор добио изборе пошто је пре тога бирачима признао своју истополну оријентацију – био је то демократа Тами Балдвин из Висконсина.

Није иначе тајна који су амерички конгресмени припадници ЛГБТ заједнице – према последњем „попису” има их око 11 који то не крију. Први који је то отворено признао био је конгресмен (члан Представничког дома од 1981. до прошлог четвртка, када је отишао у пензију) Берни Френк, који је „на отворено” изашао још 1987, а у јуну прошле године био је и први који се током мандата јавно венчао са својим вишегодишњим партнером Џејмсом Редијем.

У демографској слици Америке, припадници ЛГБТ заједнице чине нешто мање од 4 одсто становника, што значи да их има око 9 милиона, показало је једно истраживање Универзитета Калифорније. Геј престоница је Њујорк, где има око 560.000, следи Лос Анђелес са 442.000, а на трећем месту је Чикаго са 288.000. Процентуално, највише их је (4,7 одсто) у Мајами Бичу на Флориди.

Занимљиво је да помирљив став према истополним браковима у све већој мери заузимају и многобројне америчке хришћанске цркве, међу којима иначе нема консензуса о томе како се хомосексуалност (реч која се овде иначе сматра „политички некоректном”) третира у Библији.

Прва их је, 2005, признала Уједињена црква Христова. Епископална је 2009. легализовала геј свештенике у својим редовима, а „либерали” постају све утицајнији и у клеру овде доминантних протестаната.

А најновија вест гласи да ће геј парови ускоро моћи да изађу и пред олтар највећег и најпознатијег хришћанског храма у Америци, 106 година старе вашингтонске Националне катедрале, која је нека врста духовног центра Америке. Национална катедрала је иначе седиште Епископалне цркве.

„Ја Библију читам подједнако озбиљно као што то чине фундаменталисти”, изјавио је саопштавајући ову одлуку старешина храма, велечасни Гери Хол. „На овај начин ћемо разбити неке баријере и створити свеобухватнију заједницу која „одсликава разноликост божијег света”.