Колективни ритуал сећања

Београдски „Дах театар” не зна за предах. Само што је пред крај прошле године премијерно извео представу „Снови и препреке” овај вредни уметнички тим ухватио се у коштац са новим сценским изазовом.

„Дах театар”, наиме, увелико ради представу „Присуство одсуства” под вођством искусне Дијане Милошевић редитељке и директорке поменуте уметничке трупе, али и завршава неопходну папирологију за гостовање у чувеном Один театру у Данској, односно за велику турнеју по градовима САД.

Представа „Присуство одсуства” ће премијерно бити изведена крајем маја у Београду, а бави се несталим људима, односно феноменом памћења, тачније питањем, недоумицом, размишљањем: како чувамо сећања на догађаје и на наше најближе, како трансформишемо та сећања и како уопште тешка „памћења” могу да се преобликују како би се живот наставио даље.

Посебан фокус је на специфичном памћењу које негују жене, јер оне најчешће имају снаге да наставе живот, истовремено не дозвољавајући да заборав прекрије истину. „Дах театар” се, и иначе, јако дуго бави сећањем и памћењем као феноменом, обухватајући и њихову политичку димензију, односно говорећи о важности сећања и потреби да се сећањем не манипулише и да се не злоупотребљава.

– Ми се бавимо театром који можемо окарактерисати као лабораторијски, који није заснован на дословном драмском тексту. Наше представе су засноване на извесној врсти сценарија који може да има драмску подлогу, али тај сценарио креирамо током рада на представи и зато се оне раде месецима. Конкретно за представу „Присуство одсуства” планирамо да интервјуишемо породице које су се суочиле са проблемом несталих људи. Намеравамо да комуницирамо и са асоцијацијама, удружењима несталих људи у региону зато што су током деведесетих година прошлог века такве ситуације биле врло често присутне на овим просторима. Планирамо да идемо по градовима Србије, у Босну, Црну Гору... жеља нам је да одемо и до Косова, да покушамо да направимо извесну врсту пресека. Представе за нас такође представљају колективни ритуал сећања, каже Дијана Милошевић присећајући се да су се у једном од претходних остварења „Прелазећи линију” које су радили према књизи „Женска страна рата” бавили женским ратним причама и да су врло брзо констатовали да је највећа жртва у свим ратова жена, без обзира на етничко порекло.

Амбициозни „Дах театар” планира и да настави рад на пројекту „Невидљиви град” на којем истрајава последњих неколико година. Реч је о серији представа које се изводе по аутобусима, а које се баве етничким мањинама у нашим, европским и светским градовима и њиховим утицајем на културу и живот средине у којој се налазе.

– Планирамо да наставимо рад на овом пројекту са колегама из Македоније, али ћемо укључити и партнере из Северне Ирске и Канаде. Дакле пројекат почиње да се развија интерконтинентално, што говори о потреби људи да су представе које говоре о мултиетничкој структури градова радо виђене свуда у свету. Да су потребне свуда у свету, са друге стране њих прати низ догађаја у форми радионица, округлих столова на тему људских права и како живети са својим различитостима. Идеја је актуелна како код нас, тако и у једном сређеном  друштву као што је Канада где има много емиграната. Актуелна је и у Македонији због мултиетничности, али и у Северној Ирској где је врло специфична ситуација из других разлога.

Када је финансијска ситуација у питању, то је како каже Дијана Милошевић, ипак, најтежа и најосетљивија тема. Ваља поменути да „Дах театар” траје пуне 22 године и да га чини пет сталних чланова: Дијана Милошевић, Маја Вујовић, Сања Крсмановић-Тасић, Ивана Миленовић-Поповић и Југослав Хаџић.

– Опстајемо тако што самоиницијативно радимо на прикупљању средстава, аплицирамо разне пројекте, играмо представе, организујемо радионице... У многим стварима смо пионири, иако је наша форма организовања врло присутна у Европи и у свету. Могло би да нас буде више, посебно у менаџментском делу посла, јер смо истовремено и уметници и одговорни за администрацију. Мислим да више неће моћи да постоје позоришта у којима глумци или редитељи нису у стању да пошаљу макар једно електронско писмо. Мораћемо сви да поседујемо различите вештине, да се направи баланс како цела ситуација опстанка не би појела креативни део.