Неки нови литерарни вампири

Човек је амбивалентно биће које се плаши само онога што уопште не познаје и не разуме, и које се истовремено диви и обожава управо ону тајну која је највећа. Најчешће се плаши самога страха.

Уметност је својим изражајним средствима, временом дочаравала ову двојност људске природе – да се плаши и да воли страх, посредством симболике и алегорије. На основу фолклора, народних веровања, и вечите застрашености  пред мистеријом смрти, створена су  нека од највреднијих уметничких дела.

Од времена готског романа Ен Редклиф и Хораса Волпола, преко изобиља романтичарске „маглуштине” и брисања разлика између стварног и сновидног; „Франкенштајна” Мери Шели, прича Е.Т.А. Хофмана, Едгара Алана Поа, новела Ги де Мопасана, „Дракуле” Брам Стокера, „Доктора Џекила и мистер Хајда” Роберта Луиса Стивенсона,  до уврнутих дела мутаната Лавкрафта, (чије дело је Ранко Мунитић назвао „сновидним мултиуниверзумом Луиса Керола”), хорор жанр, потпомогнут фантастиком и класичним крими заплетима, имао је своје преображаје.

Све до савремених романа као што су „Розмарина беба” Ајре Левина, „Истеривач ђавола” Вилијема Питера Блатија, па култног Стивена Кинга (кога, као и претходно навeдене писце, благосиљају филмаџије), изузетно „плодног” Џејмса Патерсона, генијалног Јапанца Рју Муракамија и наставака „Сумрак саге” Стефани Мајер („Евро-ђунти”).

Међутим, каквим су најчешћим жанровским кретањима сада сведоци они који воле хорор и фантастику, који преферирају да се плаше како би одагнали страх од још чудније свакодневице?

Од 18. века и готских романа у којима су атмосфера и архитектура „учиниле већину посла”, сазданих од хронотопа мистериозних замкова са чудним станарима, често опседнутим наследним гресима и мраком грешно стеченог иметка, до данас, видимо да се савремени аутори махом враћају не сувише мотивисаном и „профињеном” страху.

Раније је хорор био инспирисан „креативним злом”, демоном који је, као у Фаусту, нудио сазнање о свемиру и сопственој природи, стварањем чудовишта, сјајним психолошким мотивацијама Е.Т.А. Хофмана и Поа.

Сада је, забављен модерним вампирима и вукодлацима тинејџерима, клинцима – турбо вештицама и вешцима, који се боре против тоталитарног система посебним талентима („Дар”, Џејмс Патерсон, „Евро-ђунти”). Све сама деца као протагонисти у новијим хорор романима, и у антологији прича „Паклене матурске вечери”, ауторки – Стефани Мајер, Мег Кабот, Мишел Џафи, Ким Харисон, Лорен Миракл („Евро-ђунти”), па и у „Изгубљеном свецу” Бри Деспејн, „Прождљивцу” Лоренце Гинели и „Времену ужаса” Ненси Холдер (исти издавач).

Ништа у хорор филму, па и у књизи, не може бити страшније од деце, и знамо то по „Омену”, „Кери” и „Истеривачу ђавола”, малишанима из Кингових дела, али ови нови клинци романа фантастике и хорора на чудан начин су активни. Мали вампири се чак и заљубљују, венчавају и добијају децу, што је прилично људски. У новом цртаћу „Хотел Трансилванија”, злостављана чудовишта беже од људи.

Куда иде овај свет?

Дракула је као књижевни и филмски јунак био изразито еротичан, али никада „дослован”, све се завршавало на елегантном пољупцу – уједу за врат. Али, када је реч о малој Бели Свон из серијала „Сумрак саге”, читалац пре свега прати степене „забављања” са њеним вампирским дечком Едвардом Каленом. Вампири више нису само грешници осуђени на вечити живот, они су изједначени са нама. Чак су и раније интервјуисани, као код Ен Рајс у „Интервјуу са вампиром”.

Код Поа и Мопасана, јунак са своје рационалне позиције приповеда о језивим стварима, а ипак не може да објасни натприродно. Данас литерарни клинци олако склапају пакт са чудовиштима, да би били „фаце” пред разредом, као код шведског писца Јона Ајвидеа Линдквиста у причи „Пусти правог да уђе“ (Евро-ђунти).

„Нема више фантастике, ни чудесних веровања, све што није протумачено биће једнога дана објашњиво. Оно што нам се још чини надземљаским или натприродним, бива свакога дана све мање, док једнога дана не пресахне попут језера које је исцрпио канал.

Наука свакога часа помера границе чудесних појава и веровања...Да, машта је лишена своје хране откако смо укинули оно што је невидљиво. Наша ми се земља чини данас као напуштен свет, празан и го. Нестало је веровања која су је чинила тако поетичном”, писао је још у 19. веку Ги де Мопасан у новели „Страх”.

Ипак, код нас има и литературе трилера и хорора за одрасле,  и у том духу „Booka” објављује романе Рју Муракамија „У мисо супи”, и скорашњи „Аудицију”. Негативни јунаци у поменутим књигама уобличени су савршено и психолошки мотивисани метафизичким злом, које је истовремено објашњиво породичним и друштвеним разлозима.

То су оне старе дилеме – да ли је неко само болестан или је демонски зао по свом бићу? „Алнари”, који објављује дела Стивена Кинга, најављује да ће познати писац 24. септембра ове године објавити нови роман „Доктор Слип”, тридесет шест година после његовог култног романа „Исијавање”.

Из кратког увида у нову причу, који је Кинг дао обожаваоцима прошле године, у први план избија потомак Џека Торенса (У Кјубриковом филму играо га је Џек Николсон), који се бори са од оца наслеђеном депресијом, алкохолизмом и насиљем. За Ен Редклиф, „страх је ширење душе и буђење духовних способности за више степене живота”, тако да остаје нада да је Кинг тајну и страх оставио за крај.