Све боље од избора

Чак 67 одсто грађана Србије мисли да је за земљу боље да се формира нова влада, а 24 одсто је за понављање избора чиме би се окончали преговори, док је девет одсто грађана неодлучно. Ово су резултати истраживања "Стратешког маркетинга" објављени пред Ускрс.

Из овога произлази да Срби баш не воле изборе. Светлана Логар из "Стратешког маркетинга", тумачи податке и каже да су људи заиста уморни од избора. "Доста им је свега. Нервира их што имају политичаре који не могу да се договоре. Народ је за корак испред политичара и та порука да саставе владу је драматично важна. Јер, познато је да оптимизам расте пред изборе, а касније пада. Ако се политичари сада не уозбиље народ ће постати у песимистичан."

Можда је умор бирача и разумљив. О изборима се говорило од лета 2003. године, па се гласало за парламент у децембру те године. Влада је сачињена марта 2004. и одмах се ушло у кампању за председничке изборе, а потом и за локалне изборе. И 2006. је била изборна година. Чекао се резултат црногорског референдума, па референдума за устав Србије, па парламентарних избора. И када се све завршило људи су могли да кажу оно познато "Џаба смо кречили", јер ни једна једина стварчица у њиховим животима није промењена набоље после јануарског гласања.

Зоран Стојиљковић, политиколог, податак да је две трећине грађана за владу уместо за изборе објашњава тиме да грађани просто не верују да би нови избори донели нешто ново.

"Распоред политичких снага је такав да грађанима говори да нови избори ништа не би донели осим можда слабе излазности и мање гласова за демократски блок. Драж промене је исцрпљен и сада грађани то доживљавају као да се ствари мењају да би остале исте. Избори по њима не би донели ништа ново нити би се ишта променило. Постоји и страх од враћања уназад и доласка на власт СРС-а и СПС-а".

Десимир Тошић, публициста, мисли другачије јер каже да је чуо од многих људи да хоће да казне демократски блок тако што ће ако буде нових избора из ината гласати за бивше странке на власти. "Они би тако Шешељу дали већу сатисфакцију него Хашки трибунал."

И Стојиљковић и Тошић се слажу да је трошење пара на нове изборе један од разлога зашто их људи не желе. "Београд делује као велеград и странци се збуне када дођу. Али, већина, нарочито у унутрашњости, живи тешко, па није чудо што и ово утиче на избор грађана када су нови избори у питању", каже Тошић.

Размишљајући о разлозима зашто народ неће на нове изборе на које тренутно позивају само радикали, Стојиљковић претпоставља да је један од њих што грађани мисле да би због статуса Косова и придруживања ЕУ теже ишло без владе. "Мисле да је све боље од институционалне парализе."

Десимир Тошић у ову расправу уводи културолошке и психолошке елементе када каже да наш свет није научио да иде на изборе. "Од 1931. до 2001. године имали смо једнопартијске изборе. Тако је било на неки начин и деведесетих година јер је Милошевић био јак.

У Француској су грађани до владавине Де Гола два-три пута годишње ишли на изборе. Они су навикли да иду на изборе. Французи су век и по имали изборе, референдуме, велике промене, све до Треће републике. Имају политичност и идеологизованост. Читају страначке програме и дискутују, и нико не поставља питање зашто нам је потребно толико избора. Код нас је овај проблем и културолошки – јер у вишестраначком систему морате бирати. Тачно је да један грађанин ништа не може променити, али ако се удруже могу."

Стојиљковић, међутим, не верује у упорност овдашњег бирача: "Грађани не верују да могу много да промене својим деловањем. Ми и немамо ту рововску борбу него само ако нам неко лупи шамар реагујемо."

Тошић се још једном  враћа одликама народа и каже: