Изложба која говори

Овогодишња манифестација "Дани Београда" биће обогаћена врло значајном изложбом. Поводом обележавања годишњице смрти писца Борислава Пекића Библиотека града Београда ће сутра у 19 часова у својој галерији представити мултимедијални пројекат "Борислав Пекић – петнаест година после". Овај подухват свесрдно је подржала пишчева удовица Љиљана Пекић, која је приређивачима омогућила коришћење изузетно разноврсне и разуђене оставштине писца.

Борислав Пекић је скромно, као сви истински великани, говорио о свом стваралаштву. Имао је обичај да каже: "Ја сам романсијер с повременим срећнијим или несрећнијим излетима у филм, театар, есејистику или радио драму."

Данас, 15 година након његове смрти, познато је какво богатство је оставио писац који је сањао да буде "истраживач непознатог и откривач тајни". Ауторка пројекта Олга Красић-Марјановић наглашава за "Политику" своју намеру да направи изложбу која говори. Наиме, изложба ће бити пропраћена и пишчевим гласом са аудио и видео записа, који ће емитовати његове говоре, радио и ТВ драме и филмове по његовим романима.

Захваљујући помоћи Љиљане Пекић обухваћени су најзначајнији моменти из живота и стваралаштва Борислава Пекића. На 33 паноа приказане су слике из детињства, младости, боравак у затвору, живот у Лондону, најважније награде... Шта ће још сазнати посетиоци изложбе, а чега ће се подсетити?

Мање је познато да је Борислав Пекић на студијама експерименталне психологије на Филозофском факултету у Београду био опчињен најпре примамљивим светом филма. Тек после награђених филмских синопсиса за "Ловћен филм" почиње да пише прозу под различитим псеудонимима и трајно се опредељује за уметност, литературу и јавни живот.

Првим романом "Време чуда" (1965) бивши затвореник кога је Врховни суд Народне Републике Србије 1949. године осудио на 15 година затвора са "извесним губитком грађанских права након издржане казне" стекао је високо место у историји књижевности. Данас незаобилазна, Пекићева дела добијала су и у ондашњој Југославији наше најзначајније књижевне награде. За роман "Ходочашће Арсенија Његована" добија НИН-ову награду 1970. године, а чувеној фантазмагорији у седам томова "Златно руно" припала је 1987. године "Његошева" награда. Пекић је за собом оставио читаво благо драма, есеја, дневничких записа, писама пријатељима и супрузи. Промишљајући своју улогу ствараоца, која му је била и дар и мора, говорио је да "уметност може да одговори на суштинска питања савременог човека" али и да се "књижевношћу свет не гради, у најбољем случају он се њоме разлаже и испитује".

Олга Красић-Марјановић подсећа да су Пекића често са искреним дивљењем његовом раду звали "генијални скрибоман", јер је писао нон-стоп. У једном од многобројних писама супрузи овако је описао свој радни дан: "Будим се око 10 и 30 и почињем да радим око 11, па све до три, онда ручам и прилегнем до пет, потом са прекидом за вечеру и повремено телевизију, која је испод сваке критике, радим негде до четири изјутра, и тако сваког дана..." Поседовао је необјашњиву систематичност у прикупљању грађе за своје чувене романе и негде је прибележено како се месецима шетао по Косанчићевом венцу смишљајући куда ће кренути његов Арсеније Његован када, после више од две деценије, изађе из добровољног кућног заточеништва у један другачији Београд.