Руски прозор за свежи ваздух

Беч, априла – Српски писац Драган Великић, који је већ две године на дужности амбасадора Србије у Бечу, најзад је завршио свој роман "Руски прозор" који је почео да пише пре пет година. Књига излази ових дана у издању "Стубова културе" и биће представљена у Београду 17. априла у подне, у Галерији Артгет Културног центра Београда, а истог дана увече и у Сомбору јер се, како аутор каже, одрастање главног јунака књиге дешава у овом граду иако се име града не помиње.

Са Великићем писцем разговарала сам ових дана у резиденцији наше амбасаде у Бечу мада он тврди да писац и амбасадор Великић не постоје одвојено, односно да је у његовом случају реч о симбиози у којој писац помаже амбасадору. Уосталом, како сам каже, он је једино и могао да буде амбасадор у Аустрији или Немачкој, јер је ту много превођен (његове књиге преводе се на немачки од 1990. године), има доста контаката, а сам Беч, у који долази већ петнаест година, присутан је у многим његовим романима.

Ипак, док у опуштеној атмосфери прича о новој књизи и цитира свог јунака који каже да је једина мука у писању "када човек не може да се откључа, када није у стању да проговори из правог себе", Драган Великић као да поново постаје "one man band", како себе, иначе, често представља.

Шта се десило када је "one man band" прихватио изазов амбасадорског места, и то у тренутку када је имао три четвртине завршеног новог романа?

Десило се то да је првих годину и по дана роман стајао нетакнут. Пре него што сам дошао на место амбасадора живео сам као професионални писац и имао "вечност свакога дана". Амбасадорско место, поготово у Бечу који има огромну дијаспору, у којем су вођени преговори о Косову и који је у прво време мог боравка био престоница ЕУ, доноси попуњену агенду до последњег даха. Тек у последњих шест месеци успео сам да се организујем и да устајем рано како бих у зору писао по два сата и завршио роман. После ове књиге, направићу предах.

Наслов "Руски прозор" је метафора, али каква?

Руски прозор или форточка је прозорчић величине седам са осам центиметара који се отвара када је ниска температура. Он је сувише минијатуран да би се просторија исхладила, али помаже да се излуфтира. Дакле, даје свежину, али не хлади. Када сам пре десет година боравио у једној старој кући у Хамбургу, соба jе грејана целу ноћ, јер је напољу био снег, а тај прозорчић је све време био отворен и тада сам сазнао да га зову "руски прозор". Касније сам често наилазио на њих, свако то другачије зове, једино је у Хамбургу у употреби "руски прозор". Зашто сам се везао за то? Руски прозор има ту метафору да увек постоји начин да се побегне из себе, да се повремено збрише из ситуације у којој се налазимо, а да се не нанесе много штете. На неколико места у роману постоји тај мотив. Када се књига прочита, види се да наслов дубоко пристаје, да га нисам измислио по сваку цену.

Колико је посао амбасадора, крцат свакодневним сусретима који троше, утицао на последњи део романа?

У поднаслову "Руског прозора" стоји да је то роман омнибус. Он се не састоји из три романа, већ из три целине, засебне али дубоко повезане. Прва се зове "Записи из живота малог грађанина", други "Возови" а трећи "Неке друге приче". Моје искуство амбасадора јесте утицало на трећу целину романа, али не по мотивима. Убеђен сам да је, када сам завршио књигу, скала емоција била много богатија. Годинама сам био само писац и ново искуство је донело шири дијапазон. Свака књига на неки начин јесте последица начина живота. Ја лично се ужасавам "кабинетског писања", измишљања ситуација. Писање није измишљање, већ примећивање.

"Руски прозор" ће се, претпостављам, убрзо појавити и на немачком?

Да, до краја године. Раније сам био код аустријског издавача који је објавио шест-седам мојих књига, а сада сам прешао код немачког ДТВ ("Немачка џепна књига"), у чијем ће издању изаћи и "Руски прозор", а постоји идеја да се објаве и неке моје раније књиге. ДТВ доста објављује књижевност, има велику моћ на тржишту, широку мрежу и књижари га воле.

Својевремено сте доста критично писали о нашој књижевној сцени, о њеним кухињама и клановима. Сад кад сте се мало удаљили од тога, како размишљате о том феномену? 

Феномен кухиња и кланова је свуда исти и одувек је постојао, али је код нас, услед свега што се догодило, мало претерано. И зато ће бити потребно и више времена да се ствари нормализују. То је као када се насип сруши и река се излије. Треба времена да почне поново да тече. Све је закон физике. Већ годинама имамо искуство како се за медије праве приче о успесима српских писаца у иностранству и тај модел је остао до данас. Све је постало важније од саме књиге. То је феномен који је дошао до обесмишљености, али ја сам схватио да не можемо да се љутимо због тога. То је као када бисмо се љутили на кишу.

Такође сте упозоравали на чињеницу да се годишње у Србији додељује око 400 књижевних награда?

Касније сам размишљао о томе и схватио да је ту реч о прикупљању бодова за пензију. Пошто сам и сам у годинама кад већ размишљам о пензији, распитао сам се и сазнао да су две главне ставке за пензију писца преводи и награде. Много је теже доћи до превода, јер не може нека књига изнебуха да буде преведена на фински и да тамо буде генијална. Да би била преведена, она мора да буде добра. Дакле, они, који немају преводе, прикупљају поене за пензију наградама које се деле по систему "ти мени, ја теби". Ако се годишње додели 400 књижевних награда, то значи да је за последњих петнаестак година награђено око 6.000 књига, што уопште није наивно!

--------------------------------------------------------------------------

Стомак

Једини проблем је стомак. Да ли га имаш или немаш? И не помаже ту завиривање у биографије. Јер, тамо има свега сем стомака. Какав је нечији стомак, то нигде не пише. О томе се гробно ћути. Стомак је меко место и крије се оклопом, свеједно да ли си корњача, јеж или уметник. И зато, ако ти је стомак осетљив, не криви друге због тога. Није проблем у моралу, већ у стомаку. Судбину нам одређује стомак.

(Одломак из романа "Руски прозор")