Трилогија о привредном расту: капитал

Један од извора привредног раста је акумулација капитала. Што је већа количина ангажованог капитала у једној привреди, што је више капитала акумулирано, већи је бруто домаћи производ. Дакле, раст количине акумулираног и ангажованог капитала доводи до привредног раста.

Веома битна одлика капитала јесте да је он у потпуности вештачки производни фактор. Некад давно, на почетку историје људског рода, капитал уопште није постојао, већ су постојали само природни ресурси и радна снага. Капитал је настао – ни из чега. Па како то онда настаје и како се акумулира?

Одговор је једноставан: штедњом. При том, штедња није оно што нам лоши преводиоци нуде као политику коју Немачка намеће остатку Европе – то је политика одрицања од дохотка. Штедња је одлука појединца да се одрекне дела потрошње – део дохотка ћу потрошити, а део уштедети. Тај уштеђени део дохотка се инвестира – тако настаје капитал. Наравно, онај који штеди не мора, чак у највећем броју случајева и не треба да буде инвеститор. Због тога је у савременим привредама од изузетне важности финансијско посредовање – посредовање између оних који имају уштеђевину и оних који би да је инвестирају. Без високе стопе штедње (дела дохотка који се уштеди) и без развијеног и ефикасног финансијског посредовања нема привредног раста заснованог на акумулацији капитала.

Где је ту Србија? Стопа бруто домаће приватне штедње у Србији (најпрецизнија мера домаће штедње) изузетно је ниска. У последњих десетак година никада није прешла осам одсто и по томе је Србија међу земљама са најнижом стопом штедње у региону. Зашто је то тако? Први и основни разлог лежи у томе што домаћинства имају низак доходак. Економска истраживања су показала да са растом дохотка расте и склоност ка штедњи, што значи да се већи део (увећаног) дохотка штеди, уместо да се потроши. Сасвим очекивано – сиромашна домаћинства морају скоро цео свој доходак да употребе за задовољење основних потреба. Овај налаз не даје разлог за оптимизам: доходак у неко догледно време у Србији се неће нешто спектакуларно увећати, тако да се неће активирати овај механизам увећања штедње. А одлуку о штедњи доносе појединци – не може стопа штедње да се увећа уредбом надлежног министарства.

Други разлог ниске штедње су релативно мале могућности њеног пласмана. Осим орочених депозита код банака (додуше, уз каматне стопе далеко изнад западноевропских), остале могућности пласмана штедње су прилично мале: животно осигурање користи јако мали број домаћинстава, фундирано (добровољно) пензионо осигурање још мањи, инвестициони фондови представљају ретке зверке са ниском капитализацијом, а домаће тржиште капитала (берза) толико је плитко да, једноставно, није атрактивно. Дакле, сви они који би своју штедњу да пласирају у различите комбинације приноса и ризика (на пример, високи приноси – високи ризик), једноставно одустају од штедње. Да ли треба очекивати велике промене на плану развоја финансијског сектора, нарочито његовог небанкарског дела? И то у земљи у којој се тај сектор често доживљава као непријатељски. Да цитирам премијера Дачића: „Финансијски сектор је највећи непријатељ нашег народа, зато што има за циљ да што више опљачка овај народ...” Баш лепи предуслови за развој финансијског сектора у Србији, који није битан само зато да се подигне ниво штедње него и како би се успоставило ефикасно финансијско посредовање, што значи да се прикупљена штедња усмери на финансирање економски ефикасних пословних подухвата.

Због свега наведеног не треба очекивати да ће се стопа штедње у Србији у догледно време увећати. Па шта нам преостаје? Једино увоз штедње из оних земаља које је имају. Једна могућност за такав увоз је ново задуживање, што би стопу спољне задужености, која је већ опасно висока, још више повећало. Друга могућност су стране директне инвестиције. За њих је потребно много ствари, а најважнија је добро пословно окружење. То су они тривијални детаљи: правосуђе, градско земљиште, регистрација некретнина, плаћање пореза... А шта се ту дешава? Веома интересантне новине. На пример, Верица Калановић најављује нову гиљотину прописа. А ко је био задужен за претходну? Нећете веровати – управо Верица Калановић и њени уједињени регионални партијски другови, са шефом Млађаном Динкићем на челу. Толико су их добро гиљотинирали да је потребна нова сеча! Изгледа да нам ни ту ништа не преостаје. Заборавите капитал!

Што значи да треба да се окренемо трећем извору привредног раста: радној снази. О томе у следећем наставку.

председник ЦЛДС-а, професор Правног факултета БУ