Пакт стабилности као мали Маршалов план

После бомбардовања СРЈ 1999. године поново је било речи о такозваном Маршаловом плану (по угледу на онај амерички, после Другог светског рата) којим ће се управљати из Солуна.

Тадашњи председник Европске комисије Романо Проди је изјавио да ће у првом наврату на просторе Југоисточне Европе стизати око пет-шест милијарди долара годишње.

Иначе, земље чланице ЕУ и ЕБРД за обнову и развој западног Балкана од 1990. године инвестирале су 18 милијарди долара.

По овоме испада да су они који су растурили СФРЈ и западни Балкан свесни тога да државе бивше СФРЈ имају мању производњу, да се лошије живи у новој демократији, али да је циљ остварен јер је понајвише ослабљена Република Србија.

Њу није опоравила ни промена власничке структуре јер је и то био погрешан пројекат приватизације.

Наиме, у Србију је од демократских промена 2000. до 2012. године на разне начине (укључујући ту и средства дијаспоре) стигло 76 милијарди долара. Међутим, где су паре утрошене – за половину суме трагова нема. У земљи није покренута производња.

Током бомбардовања 1999. уништена су 372 велика привредна објекта. У првим налетима доласка новца обновљена је порушена инфраструктура. Само на железници је оштећено више од триста објеката.

Пруге су биле разорене на 54 места, била су срушена 32 железничка моста, десет надвожњака, четири тунела, 56 станичних зграда, шест возова. Све то је брзо обновљено, а успостављена је и пловидба Дунавом.

Дакле, и пре демократских промена у Србији се знало да ће на ово подручје стићи ,,Маршалов план за Балкан’’ али да он неће бити тип обнове послератне Европе, већ је реч о обнови инфраструктуре, развоју телекомуникација, малих приватних предузећа, затим о оспособљавању банкарског система и бржем развоју сектора услуга.

Рат у Југославији је 1999. скресао бруто домаћи производ осам балканских земаља за укупно 7,8 милијарди долара. Најтеже је била погођена СРЈ чији је бруто друштвени производ умањен за 40 одсто.

Тек после великих политичких контроверзи до којих је довело бомбардовање Југославије, Европа је одлучила да лансира свеобухватан програм политичке, економске и социјалне обнове и реконструкције Балкана, под именом Пакт стабилности за југоисточну Европу. То је учињено по угледу на Маршалов план после Другог светског рата.

Тако је и Пакт стабилности назван ,,мини Маршаловим планом”. Међутим, тај план је био амбициозно замишљен али само минимално остварен. Јер увек је политика била изнад економије, што је и данас случај у сарадњи свих земаља на овим просторима.

После разбијања СФРЈ у процес обнове и развоја било је потребно укључити све земље региона, у чему је СРЈ, а после Србија, по свом географском положају и по величини тржишта требало да заузме посебно место. У развоју региона кључну улогу је преузела Европска комисија.

Само оживљавање привреде и сарадња у региону требало је да се реализује тим назови тада Маршаловим планом за југоисточну Европу. Прилив новца је зависио од брзине стварања демократских институција и слободних избора.

Све земље су имале задатак да створе ефикасну управу и независно судство. Од свих земаља у региону Србија је у обављању овог задатка била – најспорија. Због тога се и данас најспорије економски развија. И поред истицања да имамо велике шансе, економија иде спорије од политике.

И даље све зависи од политичке воље, (не)успеха политичара, а тек после тога од економиста и њихове моћи. Све док год буде тако Србија ће заостајати за другима у развоју.

Новинар, Члан Научног друштва економиста Србије