Извоз "гладан" меса

Може Европска унија да нам одобри и десет пута већи извоз од садашњих 10.000 тона, али ми и даље нећемо моћи да јој продамо ни килограм јунећег меса више од садашњих три хиљаде тона. Зашто? Србија, према речима нашег саговорника проф. др Ратка Лазаревића, аутора тек објављене студије "Како брже до профитабилног сточарства", нема довољно те врсте меса ни за себе, а камоли за извоз. Наш извоз је "гладан" меса, јер је све мање мање грла говеда, али и сточара. Дугогодишња криза нашег сточарства, тврди, сваким даном прераста у праву – пропаст.

Приближавајући се ЕУ били смо принуђени да минулих годину или две попишемо и "минђушом" на уху обележимо готово свако говече. Дошло се до поражавајућег податка – да у Србији има свега 700.000 крава и јуница. Мање него почетком прошлог века. Чак и да се поткрала нека грешка, њихов број је осетно мањи него пре деценију и по.

Са тако осиромашеним сточним фондом и потпуно неорганизованим товом, поготово када је у питању извоз, Србија ће, ако се ништа не предузме колико данас, већ за коју годину бити принуђена да купује јунетину у Европи. О извозу, наглашава наш саговорник, не може бити речи.

Да бисмо, наставља своје убедљиво казивање др Лазаревић, започели озбиљно са производњом меса за одобрену европску квоту од 10.000 тона, по веома исплативој цени, јер Италија и Грчка изузетно добро знају колико вреди наш "бејби биф", неопходно је у стаје увести 35.000-40.000 мушке телади. Можда бисмо, када бисмо се сви разлетели по Србији, некако успели да скупимо толико крдо, али искрсава ново питање и нова немогућност – ко да их отхрани до, рецимо, 500 килограма и по стандардима Европе спреми за њено тржиште и месо тамо отпреми. Нема ко.

– Прича наших пољопривредних "стручњака" како то треба да уради тржиште само је доказ да о томе говоре људи којима није стало до сточарства, будућности села и тог дела привреде. Нигде, па ни у ЕУ, којој тако радо хрлимо, развој сточарства, а тиме и укупне пољопривреде, није препуштен "свемоћној и невидљивој" руци тржишта. То раде њене државе, чланице, а потом и сама – уједињена Европа", каже др Лазаревић и додаје да само наивни и нестручни могу да причају о ЕУ као некаквом царству либералног тржишта и капитализма.

У тој моћној асоцијацији све се готово у килограм планира и билансира. Тачно се зна колико ће ко произвести за потребе ЕУ, извоз и резерве. За ту количину су обезбеђена подстицајна средства – од 40 до 70 одсто по килограму, али и пласман робе. Остало се не премира нити рачуна као званична производња.

Неко ће рећи, истиче др Лазаревић, да је у ЕУ велики буџет, јер има да узме од кога, па може да подстиче и финансира свој аграр и сточарство. То је тачно. ЕУ за сваки хектар обрадиве земље својим фармерима одобрава по 14.000 евра годишње. У прошле две године за пољопривредне подстицаје ЕУ је издвојила на десетине милијарди евра.

Ми те паре, наравно, немамо. Међутим, то не значи да и то мало наше сиротиње не треба пажљиво и рационално да трошимо. А за тако нешто потребна нам је држава која ће јединственом производном и извозном стратегијом за наредних 30 година сваком сељаку, који се одлучи за озбиљну сточарску производњу, јасно рећи шта му нуди и шта од њега очекује. У сваком погледу.

– Не улази се у сточарску производњу, са 30, 50 или 100 јунади, где радни дан траје и по 16 сати свих 365 дана у години, без одмора и празника, само зато што неко воли животиње. Сваки посао, па и тов јунади, може се волети, али уз тај тежак посао мора да се и добро заради. Са нашим годишњим каматама од 10 до 15 процената нема сточарства, нити зараде, крупних земљишних поседа или, не дај боже, још и наводњавања. А ко то може да осигура? Само држава коју, бар онакву каква је потребна сточарству, још немамо. А како је кренуло, ко зна да ли ћемо је икада и дочекати – јетко примећује наш саговорник, додајући на крају ове исповести, коју је богато поткрепио подацима у својој студији, да у овом послу није најважнији развој сточарства, већ и села, која су све старија и празнија.