Мир над Карином

Карин, децембра – Ван уобичајених путева, под белим врховима Велебита, међу боровим шумама и брежуљцима који из буковичког крша силазе овде у море, шћућурио се Карин. Име му потиче од античког Коринијума. Туристи су тек недавно открили свежину и тишину овог идиличног места, а већ се гради више викендица него сеоских кућа.

По рушевинама илирских градина, римских тврђава и остатака амфитеатра, обрушених кула хрватских жупана као и Турака, које су одавде потерали ускоци Илије Смиљанића, види се колико је овде некада било живота. Деценијама је мир над овим зачараним пределом, рај плитког залива названог Каринским морем, крај бистре Каришнице, над којом спавају камене воденице.

Некадашњи „царски” друм, од Обровца до Карина, данас је џомбаста вододерина. Аутомобил једва за сат времена превали тих петнаестак километара, уз опасност да се суноврати у провалију. Зато је уселу Горњем Карину, које је зачудо доле, крај мора, зајам за изградњу путева ових дана, највећа брига.

– Кад нас асфалт споји са Обровцем и Задром, преко Смилчића и Земуника, као што је у плану, надамо се и осталоме – каже кршна људина Вељко Млинар, добровољни благајник Месне заједнице – Градимо амбуланту, трговину и пошту. Прошле године нам је и струја стигла, овде, крај мора. Основали смо одбор за електрификацију, да је и у засеоке доведемо. Кад нам стигне и вода, водоводом са Зрмање, можда и неки хотелчић, друкчије ће се овде живети.

– Одоше нам млади остаде нејака старост – пожали се и Влада Радека, зидар по струци. – Још су нам по засеоцима актуелне „петроуљке”, а вук је, ономад, саћерао овцу, кроз село, у море. Карињани раде свуда, само још себе нису подигли. Сви се зато цести ко чуду неком надамо и сви ћемо за њу дати колико можемо...

– Ако је за цесту, нећемо шкртарити, да и ми неког добра видимо. Мој син Јован, што ради у „Индустроградњи”, даће и више од дви плате – добаци свечано, Војин Лончар, земљорадник.

Нови живот који треба да стигне модерним путем очекују и у тишини фрањевачког самостана, подигнутог у 15. веку. Гвардијан фра Шиме Чуруга, кога смо затекли у самостанском дворишту како игра „на буће” са децом, говорио нам је, такође, о важности пута:

– Цестом ће стићи просвећеност и туризам, а самостан је одувек био уточиште пролазника. Треба још повијесно освијетлити и заштитити од пропадања.

Из села Горњег Карина које је ниђе и припада општини Обровац, иде се неколико километара узбрдо до Доњег Карина, који је везан тек недавно изграђеним асфалтним путем, дугачким 11 километара, са својим општинским центром Бенковцем. Ту смо у лепој и модерно изграђеној кући посетили живахног и предузимљивог Стојана Кукавицу, оца седморо деце, од којих су троје већ одрасли, запослени у Загребу. Стојан Кукавица, који каже да би се овде могло „лепо живети, јер има живе воде, само да је кредита за подизање винограда које је град уништио”, самоиницијативни је градитељ путева. Сав новац који је зарадио на спортској прогнози уложио је у изградњу пута дугачког 250 метара, кроз плажу, којом се дотле није могло проћи, од шикаре. После је наименован за чувара плаже Доњег Карина, чиме се веома поноси. Такви су овде људи. Такав је био и Стеван Лакић, лугар, чији су споменик околне густе борове шуме, које је засадио на кршу.

У Карину Доњем, поред кућа на којима је све камено – од зидова и крова до клупа пред вратима, као да су се преселиле из каменог доба, ничу светлија, савременија здања. Ни овде више нису мерило стандарда фрижидери и машине за рубље. Миленко Иванишин, овдашњи трговац и земљорадник, отац професора филозофије у Америци, изградио је поред нове куће, са хидрофором и модерном кухињом, са италијанским плочицама, још новију старинску шупу, са отвореним огњиштем и веригама.

– Порушио сам стару кухињу, па нисам имао где ни пршут да сушим, ни туку „под пеком” да печем. Прогрес је прогрес, али пршут је пршут – објашњава он.

У кући, Иванишин чува збирке свог сина, привремено запосленог у Америци, античког камења и нумизматике. И чека да се и он једном врати. Пред каринским кућама највише има „фолксвагена”, омиљених због неопходне издржљивости. Напредак, очигледно, стиже и у ове крајеве, који престају да буду симбол заосталости. Пршут, међутим, остаје...