Наставници не знају да користе компјутере

Иако су пре две године све школе у Србији опремљене рачунарима, реалност је да су дигитални кабинети углавном закључани, а да „паметне табле” готово нико и не употребљава.

У кабинете где може да седи до 30 ученика који раде на међусобно повезаним персоналним рачунарима, са ђацима улазе наставници математике и информатике, док другим професорима ретко пада на памет да са ученицима на занимљивији начин обрађујулекције.

То је један од основних утисака просветних саветника који последњих месеци оцењују школе широм Србије и који кажу да углавном наилазе на закључане кабинете, иако се посета најави најмање недељу дана раније.

Марија Крнета, из Школске управе Београд, истиче да ништа не може да се сакрије: иако директор или наставници тврде да се често користи кабинет, када питате ђака сазнате да никад не ради за компјутером.

Радмила Додић, председница Извршног одбора Форума београдских основних школа, каже да коришћење дигиталних кабинета зависи од школе до школе.

– Кабинети се користе у строго контролисаним условима и контролисаном времену. Велики проблем је што наставници нису компјутерски писмени, због беспарице не иду на стручна усавршавања, а неки од њих немају ни рачунар код куће. Курсеви се организују повремено, па наставници стечено знање убрзо забораве – каже Додићева наглашавајући да говори о основним школама.

Она објашњава да је стручно усавршавање законска обавеза, коју треба да финансира локална самоуправа, али је чињеница да ће наставници за тако нешто тешко добити паре. Школе углавном немају средстава, а и када имају, информатичка обука није приоритет.

Милорад Антић, професор информатике и математике у београдској Школи за негу лепоте, каже да дигиталне кабинете користе само професори којима је то струка, а „паметне табле” готово нико.

– Паметне табле постоје у школама, али их ретко ко употребљава јер наставници нису обучени. Стручне школе имају дигитални кабинет, неке и по два, три, али су у њима прастари компјутери. Не купују се нови рачунари, а сад би већ требало да имамо и кабинете са лаптоповима – каже наш саговорник.

Антић, који је и председник Форума средњих стручних школа Београда, додаје да је и њега изненадио податак да се управо ови кабинети у земљама које имају боље резултате у образовању, највише користе у настави географије и историје.

Нешто другачије светло на овај проблем баца др Радивоје Стојковић, директор новосадске гимназије „Јован Јовановић Змај”, иначе члан Националног просветног савета и председник Заједнице гимназија Србије.

– Гимназијама нису потребни само нови квадрати, већ недостају и кабинети. Реалност је да је већина гимназија своје кабинете уступила учионицама због великог броја ђака – каже др Стојковић.

Миодраг Сокић, професор математике и информатике у Првој београдској гимназији, каже да у овој школи од 32 учионице, у двадесетак има рачунара, али да није свуда тако, иако се директори хвале.

– У многим школама чак ни у зборници не функционише рачунар. Ми, наравно, нудимо колегама да их користе, али већина то ипак не ради, јер не уме. Права реформа образовања није у матурама или инклузији, већ у технолошкој модернизацији, у примени рачунара и непрекидном усавршавању наставника – истиче Сокић.

Он додаје да је главна препрека и то што не постоји јединствени информациони систем.

– Министарство просвете нема податке о просветним радницима, а нас има 120.000. Већу базу имам ја. Други проблем је што ни у једној школи не постоји радно место оператер, већ обично када искрсне неки проблем кажу ’дај оног информатичара да нам помогне’. То је као у каменом добу, не могу домар и информатичар да реше све проблеме – истиче Сокић.

 -------------------------------------------------------------------

Компјутерима опремљено 2.910 школских објеката

Програм „Дигитална школа” је 2010. године покренуло Министарство за телекомуникације и информационо друштво, у оквиру којег је опремљено 2.910 школских објеката или више од 95 одсто свих основних школа. У местима из малих средина где наставу похађа свега неколико ученика 1.321 школски објекат опремљен је преносним рачунаром и пројектором, док је 1.589 школских објеката добило дигиталне кабинете. У складу са овим програмом, 2011. године је организован и конкурс у школама под називом „Дигитални час”, са циљем да се мотивишу наставници на већу примену информационих и комуникационих технологија у настави, а крајем те године и други конкурс.