Мрка капа за остатак

У вези са економском сарадњом земаља западног Балкана најпре се намеће питање зашто Европска унија у својој политици према овом простору није инсистирала на смиривању послератнихтензијапомоћу заједничких развојних пројеката, а тек потом кроз политичкедебате и условљавања. Европа има огромно искуство из периода после Другог светског рата, када су анимозитети између дојучерашњих великих непријатеља брзо потискивани уз помоћ економске сарадње и заједнице, док је за западни Балкан резервисана васпитна и селективна политика у којој су економска питања у другом плану.

Израз те васпитне и селективне политике су различите позиције појединих земаља у односу на будуће чланство у Европској унији. Док је Словенија примљена у ЕУ још 2004, а Хрватска, по свему судећи, ове године, остали делови бивше Југославије су доспели на тако дугу листу чекања да се поставља питање да ли се овде тренутно ствара нова граница између две Европе: оне која је ,,заједно” и оне која је ,,остатак”. С тим што су, опет, источно од тог остатка Румунија и Бугарска, које су напрасно и политички примљене.

Овај различит положај земаља западног Балкана у односу на ЕУ, уз потпуно занемаривање некадашњих економских веза између бивши република чак је ојачао постојеће међусобне анимозитете. У ЕУ су свакако свесни те чињенице, али тешко је одгонетнути зашто је Брисел уместо економских у први план истакао политичке услове сарадње. Неко ће рећи да је одговор једноставан, јер за политичка условљавања није потребан капитал, а за економске пројекте и сарадњу јесте. Ипак, треба се сетити да је ЕУ за просторе западног Балкана одобравала многе кредите, само не и за заједничке инвестиције.

Тако су политичка питања у односима између ових земаља била и остала доминантна. Истицање политичких питања, рецимо, између Хрватске и Србије, или између Приштине и Београда, па и између Бањалуке и Сарајева,уз стално враћање у прошлост, довело је овај простор у услове непрестаног наелектрисавања. Па кад неки привредник из окружења и помисли да учествује на тендеру за куповину неког предузећа у суседној земљи, појави се изненада нови ,,хашки спор” или нека нова претња суђењем за геноцид која такве иницијативе брзо потисне. Јер како пред сопствену јавност с информацијом о улагању домаћег капитала у земљу из које потичу хашки оптуженици.

Овим разлозима економске несарадње треба додати и глобалне услове привређивања који су још деведесетих година довели до опште либерализације увоза и затварања, на просторима Балкана, стотина дојучерашњих великих предузећа. И продора робе пре свега из развијених западних земаља, али и из Кине... Овај сценарио није био резервисан само за овдашњи простор него за све земље у транзицији које су биле приморане да затворе своје дојучерашње привредне гиганте и отворе границе за увоз квалитетније (или јефтиније) стране робе.

Тако је питање покретања било какве домаће производње постало једно од најтежих с којима се ове земље суочавају, а то су свакако разлози и за потпуно потискивање евентуалних иницијатива у вези с економском сарадњом, па и заједничком производњом држава на Балкану.

Њих потискују и сами западнобалкански политичари, они који су непрестано разапети између задовољавања разних услова и захтева из Брисела и очекивања сопствене јавности, то јест бирача. У том њиховом ходању по жици између ова два важна центра утицаја, економска сарадња са суседима има маргиналну улогу. И не треба очекивати да ће се ту нешто променити, поготово не у овом периоду, када су у рецесији и земље узори из ЕУ, а о нама на Балкану да и не говоримо.

Од сутра нова серија: Има ли корупције на универзитету