Mrka kapa za ostatak

U vezi sa ekonomskom saradnjom zemalja zapadnog Balkana najpre se nameće pitanje zašto Evropska unija u svojoj politici prema ovom prostoru nije insistirala na smirivanju posleratnihtenzijapomoću zajedničkih razvojnih projekata, a tek potom kroz političkedebate i uslovljavanja. Evropa ima ogromno iskustvo iz perioda posle Drugog svetskog rata, kada su animoziteti između dojučerašnjih velikih neprijatelja brzo potiskivani uz pomoć ekonomske saradnje i zajednice, dok je za zapadni Balkan rezervisana vaspitna i selektivna politika u kojoj su ekonomska pitanja u drugom planu.

Izraz te vaspitne i selektivne politike su različite pozicije pojedinih zemalja u odnosu na buduće članstvo u Evropskoj uniji. Dok je Slovenija primljena u EU još 2004, a Hrvatska, po svemu sudeći, ove godine, ostali delovi bivše Jugoslavije su dospeli na tako dugu listu čekanja da se postavlja pitanje da li se ovde trenutno stvara nova granica između dve Evrope: one koja je ,,zajedno” i one koja je ,,ostatak”. S tim što su, opet, istočno od tog ostatka Rumunija i Bugarska, koje su naprasno i politički primljene.

Ovaj različit položaj zemalja zapadnog Balkana u odnosu na EU, uz potpuno zanemarivanje nekadašnjih ekonomskih veza između bivši republika čak je ojačao postojeće međusobne animozitete. U EU su svakako svesni te činjenice, ali teško je odgonetnuti zašto je Brisel umesto ekonomskih u prvi plan istakao političke uslove saradnje. Neko će reći da je odgovor jednostavan, jer za politička uslovljavanja nije potreban kapital, a za ekonomske projekte i saradnju jeste. Ipak, treba se setiti da je EU za prostore zapadnog Balkana odobravala mnoge kredite, samo ne i za zajedničke investicije.

Tako su politička pitanja u odnosima između ovih zemalja bila i ostala dominantna. Isticanje političkih pitanja, recimo, između Hrvatske i Srbije, ili između Prištine i Beograda, pa i između Banjaluke i Sarajeva,uz stalno vraćanje u prošlost, dovelo je ovaj prostor u uslove neprestanog naelektrisavanja. Pa kad neki privrednik iz okruženja i pomisli da učestvuje na tenderu za kupovinu nekog preduzeća u susednoj zemlji, pojavi se iznenada novi ,,haški spor” ili neka nova pretnja suđenjem za genocid koja takve inicijative brzo potisne. Jer kako pred sopstvenu javnost s informacijom o ulaganju domaćeg kapitala u zemlju iz koje potiču haški optuženici.

Ovim razlozima ekonomske nesaradnje treba dodati i globalne uslove privređivanja koji su još devedesetih godina doveli do opšte liberalizacije uvoza i zatvaranja, na prostorima Balkana, stotina dojučerašnjih velikih preduzeća. I prodora robe pre svega iz razvijenih zapadnih zemalja, ali i iz Kine... Ovaj scenario nije bio rezervisan samo za ovdašnji prostor nego za sve zemlje u tranziciji koje su bile primorane da zatvore svoje dojučerašnje privredne gigante i otvore granice za uvoz kvalitetnije (ili jeftinije) strane robe.

Tako je pitanje pokretanja bilo kakve domaće proizvodnje postalo jedno od najtežih s kojima se ove zemlje suočavaju, a to su svakako razlozi i za potpuno potiskivanje eventualnih inicijativa u vezi s ekonomskom saradnjom, pa i zajedničkom proizvodnjom država na Balkanu.

Njih potiskuju i sami zapadnobalkanski političari, oni koji su neprestano razapeti između zadovoljavanja raznih uslova i zahteva iz Brisela i očekivanja sopstvene javnosti, to jest birača. U tom njihovom hodanju po žici između ova dva važna centra uticaja, ekonomska saradnja sa susedima ima marginalnu ulogu. I ne treba očekivati da će se tu nešto promeniti, pogotovo ne u ovom periodu, kada su u recesiji i zemlje uzori iz EU, a o nama na Balkanu da i ne govorimo.

Od sutra nova serija: Ima li korupcije na univerzitetu