Jедно ,,ало” из Брисела

Прође Зоран Милановић Београдом, као ниједан хрватски политичар од свршетка рата. Опрезно, као да пролази кроз минско поље, невољко и снебљиво, као да се боји што ће му кући рећи, одсутно духом, као да му је више стало да га у Београду виде из Вашингтона и Брисела, него да га чује његов саговорник. А Ивица Дачић му је, поштени будимо, учинио ситну, али битну услугу: неупитан, казао је да из Брисела нису вршили никакве притиске да до сусрета дође. На Београд сигурно нису, јер с Београдом имају већих и важнијих проблема око којих се Србија тврдоглави, али на Загреб, богме, јесу. А само један телефонски позив из Брисела био је довољан да Зоран Милановић журно отпутује у Београд, и да у Београду буде виђен.

У овој ствари ме српска и београдска перспектива ни најмање не занимају. Не занима ме колико је Томислав Николић био некоректан када би говорио о Хрватима и о хрватској политици, ни шта неко у Београду мисли о Вуковару и „Олуји”, или о томе шта су Хрвати Србима, а шта Срби Хрватима. То ме не занима из простог разлога што живим у Хрватској. Да живим у Србији, перспектива би ми била друкчија. Моја националност – нагласимо и то: хрватска – с тиме нема везе, јер нисам, за разлику од Зорана Милановића, представник ниједне, па ни хрватске нације. Евентуална моја иритираност хрватском политиком важно је одређена мојим хрватским пребивалиштем, никако нацијом.

У протеклих годину и мало више дана, хрватске су власти користиле ама баш сваку прилику да захладе, покваре, минимизирају односе са Србијом. Најприје је то чињено пред парламентарне изборе, да би социјалдемократи и либерали, дакле љевичари, доказали како нису мањи домољуби од хадезеоваца и осталих десничара. Потом је економски и привредни крах државе сакриван свакодневним обиљежавањима српских злочина из 1991, па је сваки дан постао некакав спомендан, којим би се нужно нагласило да су Хрвати вјечне жртве, а Срби вјечни кривци. Након тога су дошли избори у Србији, на којима су побиједили Томислав Николић и његови, што је изазвало праву домољубну екстазу у Загребу, потпуно замрзавање односа са Србијом, и прикривање унутрашње политике том вјечно актуелном вањскополитичком темом. Затим су ослобођени Готовина и Маркач, цјелокупни државни врх дочекао их је на загребачком аеродрому, а на пријемима у предсједничким дворима био је виђен цјелокупни генералски збор, укључујући и оне који су 2001. покушали провести војни пуч, па их је тадашњи предсједник пензионисао. Генерали су, као никад досад, постали мјером хрватскога националног укуса, уз њих је нација данима, тједнима и мјесецима оргазмирала, на државној телевизији редовно се преносе мисе у славу хашке пресуде, а ослобођење Маркача и Готовине искориштено је за кампању у којој се, и са стране појединаца у државној власти, отворено тврди како никаквих злочина над Србима у вријеме „Олује” није ни било. А на реакције из Београда, хрватска министарка вањских послова Весна Пусић је у вријеме генералске еуфорије кратко изјавила у камере Хрватске телевизије: „Кога брига што Србија мисли!”

И заиста, морао бих бити кретен, а то још увијек нисам, па да повјерујем како је Зоран Милановић путовао у Београд без да су га из Брисела посавјетовали да иде. Оно о чему је разговарао са Ивицом Дачићем остаће, наравно, тајна. Ако су ишта озбиљно разговарали. Али бескрајно је иритантна та потреба, која се, наравно, не уочава само с хрватске стране, она је и те како и српска, да се о односима двије земље и два народа говори у категоријама хладно постављених интереса, јер нам је, кобајаги, историја тако бурна и страшна, а мржња тако грдно велика, да о пријатељству и културној сарадњи, заснованој на ноторној чињеници да Срби и Хрвати дијеле исти језик, те добар комад заједничкога културног и цивилизацијског насљеђа, не може бити ни говора.

Лично ме баш нимало не занима шта је заједничко Зорану Милановићу и Ивици Дачићу, осим успомена из заједничке партије: Савеза комуниста Југославије. Али ме нервира то што се са хрватске стране, и мимо бриселских телефонирања, односи са Србијом и прије посљедњег захлађења своде на интересе великих хрватских фирми, на ровињске цигарете које Срби масовно пуше и на Тодорићеве самопослуге у којима Срби масовно купују. Ако је то оно што Хрвати једино могу понудити Србији, онда бих, да сам грађанин Србије, од муке и револта – престао да пушим. Из пуно разлога, односи Хрвата и Срба морају се засновати на утопистичкој идеји о пријатељству и потпуном повјерењу. Јер осим тога постоји само – непријатељство.