Када амбасадори командују

Веома често амбасадори су дубоко и интимно укључени у унутрашње послове земаља у којима су постављени. То се посебно односи на америчке амбасадоре, нарочито на Балкану. Неки амерички амбасадори у региону чак су се мешали и у изборе у земљама у којима су постављени.

Ово су речи Стивена Мејера, пензионисаног професора вашингтонског Универзитета за националну одбрану и бившег високопозиционираног службеника најпознатије америчке обавештајне агенције ЦИА за Балкан.

Повод за реаговање је амбасадор САД у Сарајеву Патрик Мун, који, по Мејеру, пречесто покушава да утиче на БиХ и њене лидере када је реч о суштинским питањима у којима има мало стручности и која с правом треба да буду остављена вољи лидера и народа БиХ.

Мејер се пита с којим правом Мун осуђује национализам у БиХ, када САД спада међу најнационалистичкије земље на планети, и којим правом амбасадор саветује БиХ да побољша своју безбедност инсистирањем да уђе у НАТО, организацију која је надживела своју корисност распадом СССР.

Мејер сматра да амерички амбасадори превише често, вођени осећајем самопрецењивања, који се заснива на претпоставци да бити амерички дипломата аутоматски даје право да те особе увек знају шта је најбоље, верују да седе „код ногу Бога”.

Сетимо се само америчког амбасадора у Загребу Питера Галбрајта, који је после „успешно” завршене акције „Олуја” славио заједно с Хрватима, возећи се на тенку. И није то сигурно једини пример недипломатског понашања, али је упечатљив.

Огњен Прибићевић, из Института друштвених наука, каже да је Мејер у великој мери у праву, а то није ни лоше ни добро.

„Тако се велике силе понашају према малим земљама и то не само на Балкану него и у Латинској Америци, Африци, Азији. Мале земље немају капацитет да се одбране, и тако је то од Римског царства. Тешко је да се ту нешто промени док је држава и људи. А кључни проблем је и дебаланс јер су велике силе све моћније. Педесетак фирми у Немачкој су јаке као Србија. Или три носача авиона једнака су друштвеном производу Србије за годину дана. А тек колико вреди двеста фирми у Америци.”

Прибићевић каже да амерички амбасадори не могу тако да се понашају према Немачкој или Русији. Према малим земљама могу, и зато је за њих „најважније да избегну конфликт са великим силама”.

Владислав Јовановић, бивши амбасадор и министар иностраних послова, каже да Америка као нова велика сила још нема традицију понашања и да се осећају као нација која има специјалну мисију.

„Осећају моћ после победе у хладном рату”.

Он објашњава да су „поништавањем Југославије” успели да нас претворе у државице, што је лакше за манипулацију

„Зоран Ђинђић је позвао америчког амбасадора на седницу владе, што није било примерено, али ни амбасадор није требало да прихвати тај позив. Премијер Ивица Дачић, у парламентарној дебати, бранећи се од напада ДСС-а, рекао је да је америчка амбасадорка била код председника Републике Томислава Николића и рекла да он (Дачић) не треба да буде проблем. И Словенији је у Вашингтону издиктирано шта ће да ради. Претворени у државице, потуцамо се по балканским просторима.”

Јовановић каже да су амбасадори раније били више „кројачи одела” и да је било више пристојности и свечаности у односима.

„Турска је осетљива на нетактичности, па су реаговали на америчког амбасадора али су и смиривали лопту.”

Он каже да се овакво понашање може окарактерисати као миран начин борбе за моћ.

„Свака држава показује моћ и ништа се ново није десило од почетка света. Американци су мало груби, то што желе могу да добију и на миран начин. Када је председник државе био Добрица Ћосић у посету је дошао дипломата из Америке, који се два-три пута удаљавао да телефонира, а онда је рекао да мора да иде, иако председник завршава састанак. Американцима ће се такво понашање једног дана обити о главу. Добрим примерима могу више да постигну.”

Момчило Павловић, историчар, каже да су се велике силе увек мешале и да ће се увек мешати у унутрашње послове мањих држава, посебно у кризним ситуацијама и ако је руководство слабо, што значи да уважава и тражи мишљење и поступа по саветима.

„Ако је руководство и невешто, деси се да страни амбасадор добије различите информације са истог места. Какво ће бити руководство зависи од политике, економије, војне моћи и профилисања државе и од тога да ли је у сфери интереса САД.”

Павловић даје два примера из прошлости дипломатских односа.

„Први амбасадор САД у Краљевини СХС Принс био је врло активан а његови извештаји о Србима били су негативни. Био је и против оснивања Ротари клубова, сматрајући да нисмо дорасли томе. Али, после је заволео Србе и Србију. Тита су амерички председници у преписци ословљавали са драги председниче. Не верујем да се сада наш председник и дописује са америчким председником.”