Дани хаоса

Трагична сага са таоцима, уско повезана са догађајима у суседном Малију, прети да обнови конфликте са исламистима у Алжиру, доведе до новог насиља које би регионом ширило нестабилност и угрозило енергетске интересе Запада.

Алжир је домовина већине исламистичких група које су се током последње две деценије организовале у добро наоружане формације широм севера Африке и Сахела показујући да су успешно савладале стратегију Ал Каиде да делују самостално у борби против заједничког непријатеља.

Отмица талаца у Алжиру, као реакција на „крсташки рат” Француске против исламиста у Малију, показује такође да су све ове групе, окупљене под широким кишобраном Ал Каиде, спремне да једна другој помогну.

Пошто је 1991. поништила изборе које је легално добио Фронт исламског спаса, алжирска војска је све до 2002. водила рат против Исламског наоружаног покрета, Наоружане исламске групе и разних Ал Каидиних повереника који је однео 150.000 жртава. Армија се није устручавала ни од одмазди над становништвом.

Обрачуни са исламистима, које сада окупљају Ал Каида исламског Магреба и Салафистичка група за проповедање борбе, од тада непрестано трају.

У таквом амбијенту крвави расплет са таоцима није изненађујући. Тешко да је епилог операције спасавања могао да буде друкчији: алжирска армија, и данас најутицајнији фактор националне политике, била је подједнако бескомпромисна према терористима – али и према таоцима.

То искуство, тврди се, Алжирци су прошле године пренели Сиријцима саветујући снаге Башара ел Асада. Претходно су то учинили са бившим туниским председником Бен Алијем, непосредно пред његов пад, потом су исте услуге добре воље понудили и Хоснију Мубараку у Египту.

Када су се исламистичке „Бригаде крви” појавиле на удаљеном гасном пољу на југоистоку Алжира, локалне власти реаговале су брзо по устаљеној методологији.

Без консултација са земљама чији су држављани отети, пре свега Британијом, Француском или Норвешком, наређена је војна акција уз употребу хеликоптера.

Побијени таоци, чувена колатерална штета, приказаће се као жртве исламистичких милитаната. За мртве је касно, али трагичан епилог намеће непријатно питање: зашто су у Паризу и Лондону тако брзо и олако исказали пуно поверење да Алжирци одраде посао „по свом”.

Зашто није купљено нешто времена да се операција спасавања талаца припреми и одради на начин који би подсећао на акцију спасавања талаца из отетог авиона коју су на аеродрому Ентебе у Уганди 1976. беспрекорно извели израелски специјалци.

Овако безмало подсећа на акцију спасавања 1.100 талаца у Беслану, на југу Русије, када су исламски терористи 2004. побили 186 деце и 148 одраслих особа.

Алжирске власти саопштиле су одмах да неће бити преговора са терористима, што је сасвим легитиман став, али не значи да је акција морала да буде изведена на једини начин на који је алжирска армија навикла: пуцај, па шта буде.

Зато Французи и Британци сада морају да прогутају горку пилулу и да се око одговорности за погибије страних експерата и радника придруже властима Алжира.

Питање је да ли је морало овако да се заврши. И да ли се уопште завршило.