Добар рецепт за балканску Скандинавију

Делови бивше Југославије често данас налазе више тога међусобно заједничког унутар некадашњих граница велике заједнице, него што могу да пронађу у оквиру својих новостворених изломљених државица, сматра Јохан Галтунг (83), родоначелник студија о миру и конфликтним ситуацијама.

Оснивач и дугогодишњи директор првог института у свету посвећеном изучавању мира у Ослу (ПРИО), стекао је докторат из математике када је имао 26 година, а докторат из социологије годину дана касније. Почео је да се бави миром као научном дисциплином када је као млади успешни докторанд, на стипендији у Финској, схватио да практично нема ниједне стручне публикације о миру, док о рату постоје хиљаде студија. Од тада па до сада на многим светским универзитетима је основао катедре за анализу конфликта и мира тако да је неприкосновен ауторитет у овој области.

Поменуту тезу о Балкану Галтунг износи у једном од својих најновијих есеја „Да ли Балканци могу поново да се уједине”, објављеном првобитно пре три месеца, коју је у међувремену пренело сијасет стручних часописа у свету. Пре него што ју је разрадио, Галтунг износи кратак историјат подела на Балкану, између католика и православаца, између Рима и Константинопоља, помиње објаву рата исламу из Ватикана, и именује Сарајево историјским „епицентром Евро-треса”.

Хабзбурзи, Отоманско царство, …долазе и пролазе као све светске империје: пропадање и крах, наводи Галтунг, што је у складу са његовим контроверзним предвиђањем да ће до 2020. пасти и америчка империја, али не и америчка република.

Данас је Балкан под вођством Брисела и НАТО-а, оцењује научник. Његова дијагноза је да је ЕУ у дубоким невољама, а да НАТО-ом руководи „држава у банкроту”. „Ратови, ратови, ратови. Запад користи Балканце за пројекцију своје сузбијене сурове историје, али и балканске земље носе терет одговорности за своју судбину.”

Научник за Балкан предлаже нордијски модел сарадње, који функционише иако су три скандинавске земље чланице ЕУ (Данска, Шведска, и Финска) док две нису, а ове државе имале су бурну и конфликтну историју.

Галтунгов рецепт за будућност Балкана изгледа једноставно: да би се отпочело са функционисањем тог новог блока, потребно је изградити Балкански одбор или комисију са Скупштином. Она би имала два већа, једно за државе, друго за нације.

„Дајте нацијама право вета у питањима од виталног интереса за њихов идентитет”, предлаже Галтунг и подсећа да „Швајцарци тако раде већ 700 година”. „Свако мора бити представљен, свако се мора осећати у својој кући, бенефиције, ризици и трошкови, морају бити заједнички и подједнако распоређени”.

„Потребно је активно смиривати страсти како би се постигао ’позитивни одрживи мир’. Починиоце и жртве историчари би морали да приближе једне другима, тако што би креирали историјске читанке прихватљиве за све стране. Политичари и дипломате треба да постану креативнији, и да нађу нова решења за конфликте, уместо млаких и стереотипних компромиса”, пише Галтунг.

Он верује да би се применом још неких формула, уз огромни труд, и инвентивне преговараче, у југоисточном ћошку Европе временом створила хармонична заједница различитих држава слична оној коју уживају Нордијци у северозападном ћошку континента. То би, закључује Галтунг, сасвим изменило значење појединих кованица у чијој је основици Балкан. Тако би „балканизација” неког региона значила да заједница држава на тој територији функционише хармонично на опште задовољство.

Вреди размислити мада, за сада звучи као типична нордијска утопија.

------------------------------------------------

Азбука мира

Међу многим теоријама које је развио Јохан Галтунг јесу оне о разлици између негативног и позитивног мира, о структуралном насиљу и конфликту, о САД као империји и републици истовремено. Постоје четири традиционална, али незадовољавајућа поступка при конфликту између две стране, каже Галтунг.

1. А побеђује, Б губи.

2. Б побеђује, А губи.

3. Решење се одлаже јер ни А ни Б нису спремне да окончају сукоб.

4. Сачињен је конфузни компромис којим нису задовољне ни А ни Б.

Галтунг покушава да нађе „пети начин” у решавању сукоба, у коме се и А и Б осећају као победници. Овај метод подразумева поштовање идентитета и основних права обе стране.