Специјалан случај

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, јуна – Реч је о специјалном случају, какав се у модерно доба још нигде није догодио нити ће се негде поновити. Тако овдашњи званичници настоје да оправдају свој приступ, мимо међународних правила, косовском питању, али би та њихова хипотеза могла неспорно да важи за међусобне односе Вашингтона и Београда.
Не памти се, наиме, када је једина суперсила доспела у тако велике спорове са једним савезником из глобалних сукоба, као са Србијом. Тешко је сетити се и сличног случаја муњевитих обрта: од бомбардовања и прекида дипломатских односа, па обнове веза на савезничким основама које ипак нису толико усаглашене да спрече нови разлаз – око будућег статуса  Космета.
Односи се приближавају најнижој тачки после њихове спектакуларне обнове пре нешто више од шест година – чује се у дипломатским круговима. Несагласност је достигла највиши степен: САД би да Косово добије независност док Србија инсистира, као и свака држава, да јој територијални интегритет не буде окрњен наметнутим решењем.

Без преседана делују и други обрти. Вашингтон је тврдио да војном интервенцијом 1999. штити људска права Албанаца угрожених поступцима ондашњег руководства у Београду, пребацујући му што даје предност историји над садашњошћу. Данас се Америка позива на историју, тврдећи да демократска Србија треба да плати цех за грешке које је починила претходна власт, против које су били и њени садашњи лидери, а да Косово треба да добије државност иако тамо привремена управа није обезбедила основна људска права.

Историја односа дугих 125 година није обећавала такве заплете и преокрете, поготову што је почела разменом хомогенизујућих средстава као што су шљиве и нафта. Пре непуне три деценије, анкета међу запосленима у Стејт департменту је показала да им је најпожељније место за службовање у иностранству – Београд. Идеална је осматрачница ондашњег Истока, повезан и с њим и са Западом, интернационалног духа, ниских цена за куповну моћ дипломатских плата, подесан за рад, разоноду и путовања – образлагали су, колико нас сећање служи.

"Прича се да сваки дипломата има посебно место које му највише блешти у машти и меморији, а то је за мене била Југославија" – записао је један од америчких амбасадора. У Вашингтону се тада сматрало, уверава други  дипломата, да је рад у Београду важна препорука за напредовање у  спољнополитичкој хијерархији. Одатле су "стартовали", на пример, Лоренс Иглбергер и Брент Сковкрофт – шеф дипломатије и саветник за националну безбедност у мандату Џорџа Буша старијег, када је већ почела криза на просторима бивше СФРЈ.

Владавина Јосипа Броза Тита била је овде цењена због отпора бившем СССР-у али није идеализована. Још 1973. су замеркама за комунистичку "чврсту руку" прикључена запажања о јачању центрифугалних снага које могу да доведу од грађанског рата и распада земље – произлази из недавно објављених овдашњих Националних обавештајних процена (НИЕ) које садрже пробране тајне извештаје за период 1948-1990. а укоричене под насловом "Од националног комунизма до националног краха".

Кључни тренуци за доцнију кошмаризацију били су, по тим извештајима,  Титова смрт 1980. и пад Берлинског зида. Земља је прво остала без обједињавајућег ауторитета а потом и без спољног значаја који је имала у време поделе Европе на западни и источни блок – констатује се у НИЕ, уз напомену да Хрватска и Словенија, као најразвијеније републике, више нису имале ни економски интерес за одржавање постојећег уређења федерације, већ оптерећене растом незапослености, спољног дуга и инфлације.

Уставом из 1974 – додаје се у тим аналима – знатно су ојачане надлежности република тако да су "власти Југославије постале уставно најслабије у Европи", како је записао амбасадор Ворен Цимерман. Уједно расту националистичке снаге, а НИЕ као примере наводи – побуну Албанаца на Косову 1981. и успон 1987. Слободана Милошевића на власт у Србији.

У октобру 1990. је довршен тај поверљиви документ из кога је новинар "Њујорк тајмса" Дејвид Бајндер потом ексклузивно објавио да би Југославија, према прогнози ЦИА, могла да се распадне у року од 18 месеци и да јој прети грађански рат. Америчка пажња је, међутим, махом била концентрисана на почето расклимавање СССР и предвођење војне акције за избацивање инвазионих снага Ирака из Кувајта.

Један од састављача НИЕ Дејвид Гомперт је рекао да се у то време "није помињала могућност да САД оружано интервенишу" у СФРЈ. Наводно су се трудиле да већ завађене југословенске стране заузму "помирљивије" ставове.

Зна се шта је било, а последице се осећају и сада. У југословенским крвопролићима, за разлику од светских ратова, Вашингтон је био на странама супротним од Београда.

До престројавања је, вероватно, дошло и на основу НИЕ. Направљена је, уз остало, диференцијација између три кључна локална фактора па се каже да су Словенија и Хрватска биле захваћене "новим национализмом који је прозападни, демократски и предузимачког духа" док су у Србији превладавале "етатистичка економија, војна традиција и  склоност ка чврстој централној власти с динамичном личношћу на челу".

Много тога се променило од такве шематизације, али односи између Вашингтона и Београда остају – специјалан случај. Непомирљиве око Космета, две власти сарађују у Партнерству за мир, сагласне су да је перспектива Србије у Европској унији, Американци су међу највећим страним инвеститорима у Србији, међусобне војне везе изразито јачају…

Да ли је могућно да из тих контрасти избије склад? Из америчких извештаја о неким другим стварима произлази да су могућна "чуда". Као такви су  приказани успеси Срба на "Песми Евровизије" и Ролан Гаросу. Овдашњој јавности су као "чуда" описане околности да је "Молитва" добила максималан број поена из средина које су биле на ратној нози с подручјем у коме је настала, као и да је земља још бременита неизвесностима постала сила у елитном спорту…