Specijalan slučaj

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, juna – Reč je o specijalnom slučaju, kakav se u moderno doba još nigde nije dogodio niti će se negde ponoviti. Tako ovdašnji zvaničnici nastoje da opravdaju svoj pristup, mimo međunarodnih pravila, kosovskom pitanju, ali bi ta njihova hipoteza mogla nesporno da važi za međusobne odnose Vašingtona i Beograda.
Ne pamti se, naime, kada je jedina supersila dospela u tako velike sporove sa jednim saveznikom iz globalnih sukoba, kao sa Srbijom. Teško je setiti se i sličnog slučaja munjevitih obrta: od bombardovanja i prekida diplomatskih odnosa, pa obnove veza na savezničkim osnovama koje ipak nisu toliko usaglašene da spreče novi razlaz – oko budućeg statusa  Kosmeta.
Odnosi se približavaju najnižoj tački posle njihove spektakularne obnove pre nešto više od šest godina – čuje se u diplomatskim krugovima. Nesaglasnost je dostigla najviši stepen: SAD bi da Kosovo dobije nezavisnost dok Srbija insistira, kao i svaka država, da joj teritorijalni integritet ne bude okrnjen nametnutim rešenjem.

Bez presedana deluju i drugi obrti. Vašington je tvrdio da vojnom intervencijom 1999. štiti ljudska prava Albanaca ugroženih postupcima ondašnjeg rukovodstva u Beogradu, prebacujući mu što daje prednost istoriji nad sadašnjošću. Danas se Amerika poziva na istoriju, tvrdeći da demokratska Srbija treba da plati ceh za greške koje je počinila prethodna vlast, protiv koje su bili i njeni sadašnji lideri, a da Kosovo treba da dobije državnost iako tamo privremena uprava nije obezbedila osnovna ljudska prava.

Istorija odnosa dugih 125 godina nije obećavala takve zaplete i preokrete, pogotovu što je počela razmenom homogenizujućih sredstava kao što su šljive i nafta. Pre nepune tri decenije, anketa među zaposlenima u Stejt departmentu je pokazala da im je najpoželjnije mesto za službovanje u inostranstvu – Beograd. Idealna je osmatračnica ondašnjeg Istoka, povezan i s njim i sa Zapadom, internacionalnog duha, niskih cena za kupovnu moć diplomatskih plata, podesan za rad, razonodu i putovanja – obrazlagali su, koliko nas sećanje služi.

"Priča se da svaki diplomata ima posebno mesto koje mu najviše blešti u mašti i memoriji, a to je za mene bila Jugoslavija" – zapisao je jedan od američkih ambasadora. U Vašingtonu se tada smatralo, uverava drugi  diplomata, da je rad u Beogradu važna preporuka za napredovanje u  spoljnopolitičkoj hijerarhiji. Odatle su "startovali", na primer, Lorens Iglberger i Brent Skovkroft – šef diplomatije i savetnik za nacionalnu bezbednost u mandatu Džordža Buša starijeg, kada je već počela kriza na prostorima bivše SFRJ.

Vladavina Josipa Broza Tita bila je ovde cenjena zbog otpora bivšem SSSR-u ali nije idealizovana. Još 1973. su zamerkama za komunističku "čvrstu ruku" priključena zapažanja o jačanju centrifugalnih snaga koje mogu da dovedu od građanskog rata i raspada zemlje – proizlazi iz nedavno objavljenih ovdašnjih Nacionalnih obaveštajnih procena (NIE) koje sadrže probrane tajne izveštaje za period 1948-1990. a ukoričene pod naslovom "Od nacionalnog komunizma do nacionalnog kraha".

Ključni trenuci za docniju košmarizaciju bili su, po tim izveštajima,  Titova smrt 1980. i pad Berlinskog zida. Zemlja je prvo ostala bez objedinjavajućeg autoriteta a potom i bez spoljnog značaja koji je imala u vreme podele Evrope na zapadni i istočni blok – konstatuje se u NIE, uz napomenu da Hrvatska i Slovenija, kao najrazvijenije republike, više nisu imale ni ekonomski interes za održavanje postojećeg uređenja federacije, već opterećene rastom nezaposlenosti, spoljnog duga i inflacije.

Ustavom iz 1974 – dodaje se u tim analima – znatno su ojačane nadležnosti republika tako da su "vlasti Jugoslavije postale ustavno najslabije u Evropi", kako je zapisao ambasador Voren Cimerman. Ujedno rastu nacionalističke snage, a NIE kao primere navodi – pobunu Albanaca na Kosovu 1981. i uspon 1987. Slobodana Miloševića na vlast u Srbiji.

U oktobru 1990. je dovršen taj poverljivi dokument iz koga je novinar "Njujork tajmsa" Dejvid Bajnder potom ekskluzivno objavio da bi Jugoslavija, prema prognozi CIA, mogla da se raspadne u roku od 18 meseci i da joj preti građanski rat. Američka pažnja je, međutim, mahom bila koncentrisana na početo rasklimavanje SSSR i predvođenje vojne akcije za izbacivanje invazionih snaga Iraka iz Kuvajta.

Jedan od sastavljača NIE Dejvid Gompert je rekao da se u to vreme "nije pominjala mogućnost da SAD oružano intervenišu" u SFRJ. Navodno su se trudile da već zavađene jugoslovenske strane zauzmu "pomirljivije" stavove.

Zna se šta je bilo, a posledice se osećaju i sada. U jugoslovenskim krvoprolićima, za razliku od svetskih ratova, Vašington je bio na stranama suprotnim od Beograda.

Do prestrojavanja je, verovatno, došlo i na osnovu NIE. Napravljena je, uz ostalo, diferencijacija između tri ključna lokalna faktora pa se kaže da su Slovenija i Hrvatska bile zahvaćene "novim nacionalizmom koji je prozapadni, demokratski i preduzimačkog duha" dok su u Srbiji prevladavale "etatistička ekonomija, vojna tradicija i  sklonost ka čvrstoj centralnoj vlasti s dinamičnom ličnošću na čelu".

Mnogo toga se promenilo od takve šematizacije, ali odnosi između Vašingtona i Beograda ostaju – specijalan slučaj. Nepomirljive oko Kosmeta, dve vlasti sarađuju u Partnerstvu za mir, saglasne su da je perspektiva Srbije u Evropskoj uniji, Amerikanci su među najvećim stranim investitorima u Srbiji, međusobne vojne veze izrazito jačaju…

Da li je mogućno da iz tih kontrasti izbije sklad? Iz američkih izveštaja o nekim drugim stvarima proizlazi da su mogućna "čuda". Kao takvi su  prikazani uspesi Srba na "Pesmi Evrovizije" i Rolan Garosu. Ovdašnjoj javnosti su kao "čuda" opisane okolnosti da je "Molitva" dobila maksimalan broj poena iz sredina koje su bile na ratnoj nozi s područjem u kome je nastala, kao i da je zemlja još bremenita neizvesnostima postala sila u elitnom sportu…