Добитник „Политикине” награде у Монтевидеу

У нашем листу је 1. августа 1928. објављен текст „Младост без идеала слаба је нада своме народу”. Био је то, како је објашњено у поднаслову, „матурантски задатак г. Драгомира Тошића, који је на конкурсу „Политике” награђен првом наградом.

Две године касније Драгомир Тошић је био међу 17 фудбалера, који су кренули на крај света на Прво светско првенство. Ишли су у Монтевидео вођени идеалом да осветлају образ нашој земљи.

Драгомир Тошић се поново латио пера. Овога пута је јављао својим родитељима шта се дешава на путу и у далекој Јужној Америци, јер су после шампионата у Уругвају наши фудбалери гостовали у Рију и Буенос Аиресу.

Од његових писама је сачувано само једно. Остала су нестала када је 6. априла 1941. бомба из Луфтвафеовог авиона погодила кућу у Катанићевој 6 у Београду.

У биографији Драгомира Тошића, коју је написала и недавно сама издала Милица Тошић, супруга његовог сина Тихослава, оно је цело објављено. Написано је у Монтевидеу, 9. јула 1930, у 6 сати по подне, на меморандуму хотела у којем је била смештена наша експедиција. По њему се зове и цела књига: „Једно писмо, један живот...”

Тошић јенајпре јавио свом оцукако је протекао пут до укрцавања на брод:„Од Београда до Марсеља смо сјајно путовали: добијали смо по 250 динара дневно за храну и остало и наравно II класу. Преко аустријске и швајцарске границе смо врло лако прошли, без икаквих прегледа. У Женеви смо мењали воз и тамо смо ручали. У Марсељ смо стигли 19 јуна у 10 hувече. Одмах смо отишли у хотел „Victoria” , вечерали, па на спавање. Сутрадан смо се у подне већ укрцали на „Floridu”, велики брод „Француске линије” који је 148 м дуг, 20 м широк, има 14.000 тона, машине му имају 9.000 HS (коњских снага), а иде брзином од 30 км на сат. Кабине су нам биле згодне и чисте, а храна нарочито добра.”

Навео је и какав је био јеловник, што најчешће занима сваку мајку: „Ручак: 1) Horsd`oeuvres – ту има саламе, шунке, сардине, путера, краставаца, итд; 2) затим неки „legumes”, онда 3) неко печење са салатом, затим колач или сладолед, сир и воће (банане, јабуке, крушке, поморанџе, бадем, ораси, мандарине, итд). Ручак је увек у 11 h. У 3 hје већ ужина и то чај, чоколада или кафа са млеком, бисквит, двопек са мармеладом и слатким од поморанџе. Увече у 7 hје вечера, коју сам нарочито волео, јер је свако друго вече била риба са мајонезом. Увече у салону имамо радио, а исто тако увек за време јела свира у трпезарији радио.”

Дан на броду је овако изгледао: „Ујутру рано, у 6:30 h, устајемо када тренирамо. Изађемо на кров, па тренирамо лаку атлетику један сат, затим на купање, па у девет сати доручкујемо. Преко дана читамо, играмо карата, шаха. Ја сам постао првак „шаховског турнира” са 14 победа и једним поразом и тиме добијам прву награду која ће бити нека медаља или у новцу. Иначе нам је време јако брзо прошло”.

Посебан догађај је био прелазак на јужну Земљину полулопту: „На екватору смо били 30. јуна. Постоји обичај да се путници, који први пут прелазе океан – крсте на броду. Направи се један базен, а онда, уз музику, све „новајлије”, прво брица обрија једним дрвеним бријачем огромних димензија (има код нас на вашару), па га онда баце у базен.”

Тошић поносно јавља родитељима следеће:

„Што се тиче морске болести, ту сам се, преко очекивања, сјајно држао. Истина праве океанске буре нисмо никако имали, али море само у ово доба није никада потпуно мирно.”

Ипак: „Повраћао сам свега два пута: први пут сам покварио стомак бананама и поморанџама. Други пут је било од мора и то између Рио де
Жанеира и Монтевидеа. Оба пута је процедура трајала по 10 минута, после тога мало главобоље и ништа више.”

А онда за оца и мало „земљописа”: „Да ти, редом, напишем како смо све ишли, па ти на глобусу или некој карти, нађи нашу путању којом смо ишли. Дакле: Марсељ – Барцелона –Алмериа (Барцелона и Алмериа су у Шпанији) – Гибралтар – Лас Палмас (Канарска острва) – Рио де Жанеиро – Монтевидео. Најдужа етапа је била Лас Палмас – Рио де Жанеиро, која је трајала 10 дана између неба и воде. Виђали смо често делфине и свега 4-5 ајкула. Око екватора имали смо страшне кише, које су мало ублажиле ужасну врућину, која влада у екваторијалној зони.”

Долазак на одредиште је изгледао овако: „У Монтевидео смо стигли 8. јула у 2 сата по подне. Дочекала нас је наша колонија са тамбурашким збором и хором. Одсели смо у „HoteldesAnglais”. С нама су заједно у хотелу „Сједињене Америчке Државе” и „Чиле”.”

Тошић је, за сваки случај, посла и саставе група:

„1) група: Бразилија, Југославија и Боливија, 2) група: Парагвај, Америка (северна), Белгија, 3) група: Уругвај, Румунија, Чиле, Перу, 4) Аргентина, Мексико, Француска”. Притом је подвукао Бразилију, Уругвај и Аргентину да би истакао ко су „фаворити за прво место”.

Што се наше репрезентације тиче написао је ово: „14. јула играмо са Бразилијом, а 17. јула са Боливијом. Ако их победимо, идемо даље у полуфинале, али за то имамо мало изгледа.”

На срећу, испало је другачије. „Бели орлови” су начинили сензацију победивши Бразил (2:1), а успехом против Боливије (4:0) ушли су у полуфинале, где су изгубили од Уругваја (6:1).

И један важан податак за примаоца:

„Ово писмо ћу ти послати лађом, а идуће ћу ти послати авионом и оно ће, пре стићи, јер авионом треба до Београда 8 дана.”

----------------------------------------------

Састав експедиције у Монтевидеу

На Светском првенству у Монтевидеу били су Милован Јакшић, Милутин Ивковић, Бранислав Хрњичек (Соко), Благоје Марјановић, Александар Тирнанић, инж. Милорад Арсенијевић, Ђорђе Вујадиновић, Драгослав Михаиловић, Драгутин Најдановић, Драгомир Тошић, Милан Стојановић (БСК), Момчило Ђокић, Теофило Спасојевић (Југославија), Божидар Марковић (Војводина) и из француских клубова Иван Бек, Љубиша Стефановић (Сет) и Бранислав Секулић (Клуб франсез). Савезни капитен је био арх. Бошко Симоновић, а у вођству пута су били потпредседник Југословенског ногометног савеза др Коста Хаџи и међународни секретар др Михаило Андрејевић. С њима је, као једини новинар из наше земље, путовао уредник Спортске рубрике „Политике” Боривоје Јовановић.