Коме је до приче да је платио испит

Неки сматрају да је и наплаћивање скупих таксa студентима вид корупције на факултетима. На пример, кад студент мора да плати уверење да је студент, што не би требало да се наплаћује – осим онолико колико кошта папир. Или, кад се наплаћује издавање диплома. Одбрана мастер рада се негде наплаћује и до 20.000 динара. На другим факултетима износ је нижи. Јер факултети, у оквиру своје аутономије, имају право да сами одлучују о овим сумама. Ми студенти сматрамо да Сенат универзитета треба бар да одреди максималне износе колико се свака такса може платити.

Што се увећања прихода професора преко обавезне куповине (њихових) књига тиче, то сигурно постоји. Мени је речено да је пре шест година на Економском факултету у Београду један наставник тражио од студената да купе диск са испитном материјом. Имена студената који су купили диск била су забележена, па се претпостављало да су они испит лакше полагали. Активношћу тадашњих студентских представника професор је уклоњен са факултета.

У истраживању Београдске отворене школе помиње се и директна куповина испита као вид корупције на универзитетима, али не знам колико је тако нешто наставницима потребно. Њихове зараде у односу на просеке у Србији су високе. С једне стране, реч је о платама, а с друге – о пројектима у којима многи од њих учествују. Професорско занимање је у друштву веома цењено, што такође ставља под сумњу процену да су спремни да за одређену суму студенту поклоне оцену. У ствари, можда се тако нешто и дешава, јер од толиког броја наставника, асистената и сарадника вероватно постоје они који су томе склони. Али ако се и дешава, онда је то, као што истраживање показује, софистицирано, одвија се преко ,,трећих лица”, сарадника у настави... Ја лично нисам ни од кога чуо да зна да је неко платио испит. Да сам чуо, сигурно бисмо реаговали. Али ко би желео да прича о томе да је платио испит...

Не верујем да се испити купују и зато што студенти углавном немају новца за тако нешто. Већину нас издржавају родитељи, многима плаћају школарину, студенти из унутрашњости овде плаћају стан. Трошкови су високи и без куповине испита, јер није то, претпостављам, 50 или 100 евра него много више. Али верујем да куповине има међу имућнијима, онима који су на одређеним позицијама у друштву а испостави се да им је потребна диплома. Како они до ње долазе тиме треба да се баве полиција и тужилаштво.

Ми студенти морамо да се боримо за јавност рада на универзитетима. Јер не полажу се испити као некад у кабинетима, него у амфитеатру, и ако некога нисмо видели морамо да кажемо да га нисмо видели. Не знам други начин да се томе супротставимо.

Проблем је и у томе што многи професори предају на свом матичном факултету и на још неком, државном или приватном. И онда на том другом факултету имају слабије критеријуме за оцењивање. То можда није корупција, али јесте повреда неких етичких принципа.

Могућност за корупцију се повећава и ако се неки испит тешко полаже. Зато смо се изборили за то да Сенат универзитета мора бити упознат с тим који предмети имају пролазност испод 30 одсто. Декан је у обавези да образложи зашто је тако слаба пролазност и да предложи мере да се проблем реши. Тако се постепено долази до задовољавајућег процента а то је један од канала студентског утицаја и спутавања корупције.

У научно-наставним већима на факултетима студенти чине једну трећину и имају право гласа само о студентским питањима. У Сенату универзитета такође, а у Савету универзитета имамо пет представника, од 32. То значи да само својим гласовима студенти не могу да се изборе за свој став. Ипак, на извору смо информација, тамо где се доносе одлуке. И ако сматрамо да је нека од њих лоша изаћи ћемо у јавност и пред студентски парламент који може да утиче да се одлука промени.

То је и пут за спутавање корупције, значи – морамо бити тамо где се доносе одлуке, борити се, али не само ми студенти него и наставници и друштво у целини. Казне морају бити веома оштре јер не верујем да би професори били спремни да изгубе своје позиције па и зараду због неке ниже суме која им пристиже нелегално. И правосуђе не сме да дозволи да онај ко је ухваћен у корупцији бива пуштен због застарелости предмета, као што се догодило неким оптуженим за мито на крагујевачком Правном факултету.

Студент проректор Универзитета у Београду