Мање обзирни Обама

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Политичко славље је завршено, Американци су се вратили свакодневици, док медијски аналитичари настоје да проникну у значење и домете главног догађаја: председниковог инаугурационог говора, односно формулације његовог програма за други, завршни мандат.

Утисак је да је о томе већ постигнут консензус: четири године старији, приметно оседео, Барак Обама (51) и политички је искуснији. Уместо идеалисте каквим се на истом месту, на западној тераси Капитол хила, представио у јануару 2009, овога пута нацији се обратио политичар који је реалиста. Председник који се одрекао илузија да може да „промени Вашингтон”, односно изгради мост сарадње са политичким противницима у Конгресу и испослује бар минимум политичког јединства, и који је схватио да ће му се републиканци супротстављати без обзира шта радио.

Зато се, како је то ефектно сажео колумниста „Вашингтон поста” Крис Кализа, његов 20-минутни говор може сажети у једну реченицу: „Ја сам председник, суочите се са тим”.

Уместо „хајде да се договоримо”, што је био лајтмотив првог мандата, мото другог ће по свему судећи бити:„Следите ме”. Прихватио је реалности политичких подела, решен да их превазиђе тако што ће бити по његовом.

У целини, говор је био „прогресивна агенда”, оно чега у минуле четири године није било довољно, бар са становишта либералног крила демократа (док републиканци сматрају да га је било превише). Обама је додуше више говорио о својој политичкој филозофији него о конкретним потезима за нови мандат. Економију је поменуо само овлаш, као контекст, али је другој страни изнео своје виђење порука историје и идеја оснивача нације на које се веома често позивају конзервативци замерајући му да их изневерава.

„Прогрес није принуда да заувек разрешимо вековне дебате о улози државе, али захтева да делујемо у нашем времену”, поручио је, изневши потом и своје тумачење домета личних права наспрам општег добра: „Очување индивидуалних слобода захтева колективну акцију”, поручио је.

Противнике није поменуо по имену, али је било очигледно да је жаока – да „не можемо да апсолутизам третирамо као принципе, нити спектакл сматрамо политиком” – била упућена њима.

Обама рачуна да је после избора однос снага промењен у његову корист и да не би смео да пропусти прилику да то искористи. Рејтинг му је изнад 50 одсто (у највећем делу првог мандата био је испод), док је популарност Конгреса на најнижим гранама: изабраници народа су непопуларнији од продаваца аутомобила, који овде имају имиџ највећих превараната.

Председник међутим рачуна да ни њихови редови нису јединствени. Следећи конгресни избори су 2014, па изгледа да верује да за сарадњу на усвајању неких закона може да придобије бар део међу њима који су прагматични. На „идеологе” чија је изборна база ултраконзервативни покрет „Чајанка” свакако не рачуна.

Са изненађењем и у либералним медијима са одобравањем, примећено је његово помињање неизбежности суочавања са климатски променама („Неки још могу да оспоравају убедљиве налазе науке, али нико не може да избегне пустошне последице разбукталих пожара, нити тешке суше и све јаче олује”).

Највеће изненађење је било то што је, као први председник у историји, у свечаном говору поменуо реч „геј”, сврставајући тиме права ове сексуалне мањине у генерални корпус основних грађанских права. Није заборавио ни проблем имиграције, који је био део његових првобитних изборних обећања, али у првом мандату гурнут у други план.  („Морамо да нађемо бољи начин да изразимо добродошлицу тежњама имиграната који Америку виде као земљу животних прилика.”)

Актуелну тему, нужност ограничавања промета ватреног оружја, које је прошле године било узрочник две велике националне трагедије, није поменуо директно, али је рекао да Америка не може да буде мирна „све док наша деца на улицама од Детроита, преко планина Апалачи па до мирних сокака Њутауна, не буду знала да су збринута и увек безбедна”.

О спољној политици и улози Америке у свету говорио је само генерално: „Ми ћемо показати храброст у настојањима да наше разлике са другим нацијама разрешимо мирно – не зато што смо наивни кад је реч о опасностима са којима се суочавамо, већ зато што сумње и страхови могу много трајније да се одагнају разговорима”. Америка ће међутим, како је најавио, „остати сидро јаких савезништава у сваком делу света, обновићемо институције које проширују наше способности да управљамо иностраним кризама, јер нико нема већи интерес за миран свет од његове најмоћније нације”.

Када је завршен формални део церемоније полагања заклетве, овога пута са две Библије: једном која је припадала председнику Линколну, а другом која је била власништво борца за људска права Мартина Лутера Кинга, и када је Бијонсе отпевала химну – Обама се још једном вратио на терасу конгресног здања са којег је говорио и загледао се у масу испред себе и рекао: „Хоћу ово да видим још једном, то ми је последњи пут”.

----------------------------------------------------------------

Политика и мода

Вашингтон – Колико о политичким порукама председника, дан после се дискутовало и о гардероби прве даме. Мишел Обама је на церемонији полагања заклетве носила капут креатора Тома Браунија, за који је примећено да је био мање „шљаштећи” од онога за прву инаугурацију. На два председничка бала појавила се у свиленој вечерњој хаљини од свиле боје рубина коју је за њу скројио Џејсон Ву, креатор који ју је „обукао” и за прву инаугурацију. Ципеле су дело Џими Чоа, а главни део накита био је дијамантски прстен дизајнерке Кимберли Мекдоналд. Све то што је носила већ од јуче је у музеју Националних архива.