Спорт и Афроамериканци

Није случајно што су Мајкл Џордан, Карл Луис, Пеле или Тајгер Вудс били опседнути новцем и што је управо њима посредством америчке медијске доминације, назвали је мондијализацијом, културним империјализмом или једноставно американизацијом, дат толики глобални јавни простор.

Кроз популарну културу се најлакше допире до конзумера, како класичног тако и идеолошког, који мора да се асимилира у задат систем вредности. Када у прашњавој афричкој забити видите „џорданке” онда видите успех тоталитарног капитализма, а Џордан или Дрогба су само посредници и као већина актера индустрије забаве „необавештени” и аполитични, тако да не схватају глобализујућу логику капитала и моћи у сталном кретању. Када Тјери Анри и други спортисти учествују у кампањи против расизма онда ту кампању ради „Најки”, јер се не пропушта прилика да се потрошачи брендирају и помоћу ове најелементарније моралне поруке, а спортисти тако уствари продају сународнике који заиста пате због расизма, немаштине и глобалне неправде.

Поглед свих Африканаца, у ком се год делу света налазили, увек су упрти ка Америци, јер се тамо налази највидљивији и нејпрогресивнији део Африканаца који врше глобалан утицај на све припаднике тамнопуте расе. На свим крајевима планете слушају се ритам и блуз, соул, џез, блуз и реге, млади се облаче као репери или као кошаркаши НБА, и тако се ствара врста глобалне афричке поп културе. Нажалост, она за сада осцилира између комерцијалног хип хопа и агресивног гангстер репа с једне и филмских и спортских звезда стилизованих у надљуде с друге стране, а кулминацију доживљава у лику и делу Фифти Сента и његове максиме „постани богат или умри покушавајући”. Такозвани „умни реп”, настао као део покрета за грађанска права, данас не постоји јер је био толико субверзиван да су његови актери били предмет шиканирања и пажње служби безбедности,.

Производња културних икона је од прворазредног педагошког значаја за сваку цивилизацију и она конституише вредности које би ти људи требало да „изнесу”. Једноставно, Мартин Лутер Кинг, Патрис Лумумба, Њерере и Нкрумах су морали да буду  замењени са Мајкл Џорданом, Мајкл Џексоном и Дензелом Вошингтоном. Направљена је цинична замена политичких лидера и бораца за слободу са личностима које су друштвено политички конструкт популарне културе. Ова друштвено историјска рокада се десила да би указала на могућност „америчког сна” и за Афроамериканце, иако је то само илузија заснована на експонираности неколицине одабраних.

Стање ствари је можда најпедантније описано у декларацији Олимпијског комитета за људска права, основаног у САД у предвечерје Олимпијских игара у Мексико Ситију, чији је члан био Мартин Лутер Кинг, и у ком се каже: „Не смемо више допустити Америци да искористинеколико 'црнаца' да би показала свету колики је прогрес направила у решавању њених расних проблема док су Афроамериканци више него икада раније изложени угњетавању. Не смемо више дозволити спортском свету да се приказује као тврђава расне правде док су расне неправде спортске индустрије срамно легендарне. Сваки онај црнац који, у време док угњетену расу уништавају на улицама, дозволи себи да буде употребљен на наведени начин, није само глупак – јер дозвољава да буде употребљен против сопствених интереса – већ издајник своје расе. Друго и најважније, он је издајник своје земље јер белим расистима омогућава луксуз да остану у убеђењу да се црнци налазе у гетима зато што тамо припадају, или зато што тамо хоће да буду. У таквим околностима, ова земља и ова власт чине мање него што могу да би решили проблем расне неједнакости у Америци.”

Мартин Лутер Кинг, један од највећих бораца за људска права, морао је да буде уклоњен не зато што је био црнац већ зато што је причао о класним реалностима. Сан Лутера Кинга није био „амерички сан” већ сан о слободи, равноправности и социјалној правди. Он је убијен, а његове поруке и пароле су преко ноћи замењене тривијалним изјавама и јавном културом истакнутих Афроамериканаца, Латиноамариканаца, асимилираних Италијана, Ираца и других, који су заједно у америчком идеолошком „мелтинг поту”. Преко њих, то јест преко музике, филма, али у највећој мери спорта, они бивају интегрисани у доминантан вредносни хоризонт, дистрибуирајући илузију о могућности успеха и једнакој прилици за све, укључујући и њихове сународнике који грцају у изолованим квартовима и гетима.

Црначки народи и земље би требало да негују постколонијално наслеђе политичких мислилаца, који су желели да поврате достојанство афричких народа и да их афирмишу као перјанице новог светског вредносног поретка. Њихова историјска стварност и сећање, као што су устанци робова, деколонијализација, покрети за грађанска права требало би да постану темељ њихове тежње ка потпуној еманципацији и борби против мариганилизованости у којој се и сада налазе. Њихова културна свест мора да се освежава именима и делима легендарних антиколонијалиста Розе Паркс, Амири Бараке, Мелкома Екса и других који су се борили за слободу и дигнитет црначког народа. Црни спортисти, који су узгред речено присутни само као пасивни актери у америчком спорту, далеко од руководећих позиција и власничких полуга, су само подвала идеологије једнаке шансе и наводни доказ непостојања расизма, тако да никако не могу да буду креатори културног достојанства свог народа.

Посебност „афричке душе” који су неки хтели да афирмишу је у томе што је она интуитивна за разлику од инструменталне рационалности урбаних друштава, и у овоме су највише предњачили велики борци против колонијализма Френцис Фенон и Еме Сезер, чија имена бледе из колективне психе Африканаца. Не одбацујући умност, ова врста антропологије је могла да буде развијана као једна врста глобалне контракултуре. Другим речима, разни наративи који носе колективну филозофију или спиритуалност, као што су разне религије којима припадају Африканци широм света, успели су да их интегришу у владајући поредак, иако сама деколонијализација и световни идеал „афричке душе” носе довољно духовности у себи. И не само то. Још важније је то што са собом носе огромну политичку и активистичку енергију која може да ојача и еманципује све маргинализоване етничке групе, што је уствари била мисао и мисија легендарног Лутера Кинга.

Данас, без црнаца и њихове културе, музике, уметности и спорта не би постојала ни америчка култура. Афроамериканци су поред Рома једна од ретких етничких група која је са маригине друштва и без сопствене државе успела да створи невероватно културно богатство. Не само то, већ се и сама борба за њихов културни идентитет и самобитност водила на овим пољима њиховог колективног и индивидуалног искуства. И то поред тога што је велика већина њих увек била и остала и данас маргинализована и гетоизирана, убијана лошом храном, алкохолом и дрогом, и колективно криминализована. Када своја оскудна средства буду улагали у образовање и реафирмацију своје културе и политичког активизма, а не за куповину прескупих „џорданки” или Паф Дедијевих цд-ова и других аксесоара културне индустрије, онда ће постојати нада како за афроамеричку популацију тако и за остале етничке групе који су помоћу културне индустрије, као идеолошке димне бомбе, асимилирани у „мелтинг пот” који подгрева естаблишмент традиционално свестан своје моћи.

ivanergic.rs