Тарантинов Ђанго и ми

У Србију је дошао филм „Ђангова освета” Квентина Тарантина. Филм је покренуо две дебате у САД. Једна је стара, али у контексту страшних убијања у америчким школама поново је актуелна – дебата о утицају филмског насиља на младе и коришћењу оружја.

Другу дебату је покренуо редитељ Спајк Ли, а то је питање односа према робовласничком друштву. Спајк Ли неће гледати филм јер сматра да тај део потресне и срамне историје САД није спрдња, док Тарантино види ово као шансу да се, макар на платну, црнац, роб, освети за вековно мучење белцима.

Филм представља, као и остали Тарантинови филмови, неку врсту ,,оригиналног ремикса”; у овом случају, ради се о ремиксу вестерн жанра који у америчкој кинематографији представља ултимативни терен за преиспитивање америчког идентитета.

У домену играња жанром, хумора, ликова, паметних дијалога и стриповске естетике, Тарантино је поново направио добру забаву. Производи поп културе у највећој мери су усклађени с владајућом идеологијом, чак и када су у питању Тарантинове провокације са убијањем Хитлера или црнцем који је бољи каубој од самих каубоја.

Критичари тих сценаристичких одлука, попут Спајка Лија, пуки су критичари доброг укуса. Не постоји ништа контроверзно, па ни претерано храбро у Тарантиновим одлукама. Амерички председник је црнац и то по други пут – према томе нема разлога да на филму црнац не буде најопаснији револвераш у Америци.

Један одговор на прву дебату (о утицају филмског насиља на младе) дао је Мајкл Мур: ради се о сатири, не о насиљу. Ја мислим да је филмски одговор на прву дебату филм ,,Слон” Гас ван Санта који повезује отуђење, медије, школство, родитељство и личну неприлагођеност у једну општу атмосферу тензије из које се рађају насилни појединци. Доступност оружја им само помаже.

Приказивање бичевања роба и паса који растргну црнца је морално неопходно и Тарантино је то приказао. С друге стране, Тарантиново стилизовано, ,,кул”оружано насиље вероватно нема узрочно-последичну везу с насилним поривом неког гледаоца, али јесте огледало насилности друштва.

Насиље је битан део многих уметничких дела, али живимо у култури када су насиље и секс одвојени од своје материјалности и претворени у чисте слике, у естетику, у безбедно искуство које нас отуђује од нашег стварног, емотивног доживљаја насиља и секса. О првој дебати у контексту цивилне употребе оружја мора одговорно да се дискутује у америчком друштву.

Што се друге дебате тиче (однос према робовласничком друштву), Ђанго представља лик ослобођен од колонијалног менталитета. Енглески назив филма сугерише ослобођеност од ланаца. То су ланци историјске потчињености; Ђанго је устаник равноправан белцу.

"Зашто се не побуне и побију белце?” пита се робовласник Кенди. Ђанго управо то ради. Постоје комедије о Другом светском рату, па може постојати комедија и о робовласништву, и то је одговор Спајку Лију. Ипак, Тарантино није Софокле нити то жели.

Његови осветнички филмови задовољавају потребу гледаоца (конзумента поп производа) без удубљивања у концепт освете. У оквирима бајковитог ослобођења своје принцезе Брумхилде од робовласника, Ђанго је херој, али колонијални менталитет наставља да живи не само на платну, већ у данашњој реалности. Последице тог менталитета су необразованост, сиромаштво и гетоизација црначке популације не само у САД, већ у целој Африци.

колоније, али показују менталитет постколонијалних земаља када од песме ,,Марш на Дрину” праве међународни проблем. Ситне земље вребају прилику да се осећају испровоцирано. Несамосталне земље чекају да им родитељ, ЕУ, организује састанке премијера Србије и Хрватске.

Земље без сопствене стратегије дочекују инвеститоре као спасиоце, а неке им граде споменике. Постколонијалне земље су огрезле у корупцију до мере дисфункционалности. Банана републикама владају бирократе који добијају домаће задатке из иностранства. Онда не треба ни да се чудимо што нас третирају као земљу којом треба управљати.

Дипломирао филозофију и филмску режију на Колумбија универзитету Њујорк