Пешаци ђаци или учитељи

У Србији данас има нешто више од 3.500 основних школа. Тим бројем обухваћене су матичне школе и њихова истурена одељења, такозване мале сеоске школе. Од тога у 358 школа седи до пет ђака, док у 412 школа има између шест и десет ученика. На основу истраживања и процена Републичког завода за статистику, ових 770 школа, у којима има до десеторо ђака, годишње државу кошта нешто више од 202 милиона динара. Дакле, 18 милиона месечно, што, како се процењује, чини око један одсто укупне суме од која се годишње из државног буџета издваја за основно образовање.

– Наше сеоске школе су дотрајале. Неке просторије се и не користе. Сами их кречимо. Учитељице фарбају и клупе, столице. Нема тамо телефон, а камоли компјутер. По тим сеоским махалама ни у кућама нема стабилних телефона. Људи само могу да користе мобилне телефоне. Најгоре је што у сеоским школама не постоји ни ве-це, користе се пољски без воде – објашњава Слободанка Стојановић, директорка Основне школе "Браћа Миленковић" у селу Шишава код Власотинца.

Ова школа има телефон, рачунаре, доста је добро опремљена, али у њеном саставу су и четири "патуљасте школе", тачније, истурена одељења. У селу Средор једна учитељица држи часове за шест ђака, два су у првом, а четири у четвртом разреду. Сви седе заједно, у једној учионици, у  комбинованом одељењу. Немају право на превоз, јер нико не пешачи више од четири километра, што је по прописима граница да се добије школски комби или аутобус.

Једна учитељица предаје деци и у селу Липовица које има седам ђака. И сви на часовима седе заједно. Два ученика су у првом разреду, три у другом, а по један ђак је у трећем и четвртом разреду. И они до школе пешаче по неколико километара, пролазећи кроз долине, преко брда, поред шума. У селу Црна Бара школу похађају само три ученика, један је у првом, други у другом, а трећи у трећем разреду. Учитељица свима истовремено држи час. Три пута више ђака има у Срапежу. Укупно деветоро деце похађа први, трећи и четврти разред. И сви су у једном одељењу и предаје им такође једна учитељица.

– Малишани свакодневно пешаче до школе, по сунцу, снегу, киши. Дођу мокри. Прво се суше поред пећи. Некада набуја речица па децу из Средора задржимо у школи. Проблем је што сви ови малишани морају на часове из енглеског језика једном седмично да долазе у централну школу која је за неке од њих удаљена и до 12 километара. Сада се страни језици уче од првог разреда, а да би се добио наставник за тај предмет одељење мора да има најмање 15 ђака. Пошто је село Средор од матичне школе у Шишави удаљено нешто мање од четири километра, та деца немају право на школски комби, па на часове енглеског долазе пешке. Из остала три села малишани се довозе комбијем, али тај превоз до села Липовице не функционише преко зиме, напада снег и не може возило да прође. Тада ђаци пешаче до школе седам километара – објашњава директорка и додаје да се у тим сеоским школама организују разне секције, да се са децом ради и после званичних часова. Ту су и привремене амбуланте, у које долази лекар да прегледа становништво.

Поводом идеје да учитељ долази код ученика кући, уместо да деца иду у школу Слободанка Стојановић каже: " У тим нашим селима нема ни цркве. Па зар да се и школа укине?".

Да ли би за децу било боље а за државу рационалније да се у забитим крајевима Србије уведу такозване амбулантне школе по узору на неке скандинавске моделе? Да учитељ једном до два пута седмично долази код малишана кући, уместо да они свакодневно пешаче по седам, осам и више километара до школе и назад. По цичи зими, а неретко мокри до голе коже.

– Већ три деценије су мале сеоске, патуљасте, подручне школе или, како се још зову, истурена одељења, дежурна тема, каже професор и некадашњи декан београдског Учитељског факултета Младен Вилотијевић, који је свој радни век започео као учитељ у сеоској школи.

Било је тренутака када се ишло на укидање тих школа, због рационализације школске мреже. Такве акције су се потом заустављале. И централни комитет Савеза комуниста бавио се том темом и тражен је начин како да се раскине са трендом гашења сеоских школа, јер је то за собом повлачило и напуштање села. Млади су одлазили, а требало их је задржати. Зато се сматрало да је најбоље решење да школе остану, без обзира на број ђака, али да прошире своју функцију. Да постану културни и образовни центри за све мештане, а не само за децу. Да се у школи организује предшколско васпитање, држе курсеви плетења, шивења.  Предавања за децу и одрасле држали су различити стручњаци, од ветеринара до пољопривредних инжењера. Организовале су се и фотосекције, припремале позоришне представе – објашњава Вилотијевић, присећајући се учитељевања у Мајевици, у школи удаљеној 17 километара од централне школе.

С обзиром на то да су сеоске школе у лошем стању, са пољским ве-це-ом, без воде, рачунара и интернет-веза, Вилотијевић, иако није заговорник такозваних амбулантних школа и норвешког модела, сматра да је можда боље прибећи и том решењу, уколико се све школе не дотерају и у све њих не уведу тоалети.

– Тај модел по коме учитељ иде по кућама да учи децу добар је за развијене земље у којима су стандарди живота веома високи. Житељима тих земаља је све доступно. У земљи као што је наша много је боље да постоје сеоске школе. У свету је одавно популарно и учење на даљину, али ни то се у нашим сеоским школама не може применити, јер тамо углавном нема ни рачунара, ни интернет-веза, чак ни телефона. Функције школе морају се проширити, да школа постане образовни и културни центар за све мештане. Да се у њима приказују филмови, одржавају позоришне представе, организују курсеви страних језика. Уосталом сада има веома образованих учитеља који знају стране језике, само треба стимулисати њихов долазак на село. Дати им веће плате, лепо средити и опремити школе – сматра др Младен Вилотијевић.