Учтивост Београда

На први поглед, као да се све чешће губи веза између две стране Атлантика.
И то упркос све бројнијим могућностима за повезивање које нуде интернет, јефтиније телефонске везе и други облици инстант комуникација, као и све бржи авиони.
Тај прекид везе је очигледан и у односима између Сједињених Држава и Србије:
Премијер Коштуница дође у Њујорк и одржи говор у Савету безбедности УН о проблему Косова који је поделио свет. А ипак, ни реч о том говору ни о том проблему не појави се у важнијим новинама или на америчкој телевизији и радију. (Баш у то време "Њујорк тајмс" објављује дужи чланак у којем се враћа одлуци Међународног суда правде да Србија није крива за масакр у Сребреници, те још један о пресуди "Шкорпионима".)

У међувремену, високи званичници Бушове администрације држе лекције не само српској влади него и обичним Србима о апсолутној нужности – малтене "обавези" – да се одрекну и најмање претензије на Косово. У супротном, саопштили су ови Американци, Србија ће угрозити стабилност, а самим тим и мир на целом Балканском полуострву. И још нешто – такве претензије би избрисале све шансе Србије да уђе у Европску унију.

Слични укори су одјекивали и из уводника неких истакнутих листова. За неколико дана Сенат САД расправљаће о резолуцији која би подржала стварање независног албанског Косова. Све ово се догађа изван видокруга велике већине америчких грађана. Ни речи о томе у америчким медијима.

Уместо тога, вруће теме у земљи слободних и храбрих тренутно су, разумљиво, скупи и неизвесни ратови у Ираку и Авганистану; скупе, тек започете кампање за избор председника САД (у новембру 2008!); све скупљи бензин; сага о водитељу једне емисије који је увредио женски спортски студентски тим састављен претежно од црнкиња. И најновија, судбина Пола Волфовица, председника Светске банке, који је искористио положај да издејствује астрономско повећање плате за своју девојку.

Можда везе ипак нису толико покидане.

Погледајте судбину Дона Ајмуса, вулгарног водитеља једне радијске и тв-емисије, који се суновратио преко границе пристојности. Ајмус, 66-годишњи белац, дрзнуо се да опише женски кошаркашки тим са Рутгерс универзитета користећи израз из сленга који значи "коврџаве проститутке". То је било 4. априла. После девет дана бес и гнушање су толико нарасли да су Ајмусови послодавци били принуђени да откажу његову емисију, а сам водитељ се понизно извинио.

Можда је читаоцима "Политике" тешко да ово повежу, али ја видим паралелу између акције и реакције на Ајмуса у Америци и акције и реакције у актуелном случају немачког амбасадора Андреаса Цобела у Србији. Иако се није спустио на најприземнији сленг док је говорио на Форуму за међународне односе у Београду, 53-годишњи амбасадор је заиста додирнуо вербалну електричну ограду. Учинио је то наговештајем да би став српске владе о Косову могао да доведе у питање суверенитет његовог домаћина над Војводином и Санџаком – другим речима њен територијални интегритет. Немац је, по мом мишљењу, прекорачио и границе пристојности вербалним нападима на интегритет "Политике" и њене главне уреднице, оптужујући их да следе традицију Милошевићевог режима. Само су га ароганција и необавештеност могли спречити да сазна да је Милошевићева машинерија уредницу и један број њених колега новинара сматрала непријатељима.

У неком другом веку Цобел би заслужио да буде позван на двобој, без обзира на дипломатски имунитет. Међутим, реакција Београда је била учтива, скоро узвишена, иста као и на понашање америчког амбасадора Полта и британског амбасадора Вордсворта (које је било дрско, али не и скандалозно).

За мене је право чудо како је српска влада тако учтива према људима у Београду који имају велику финансијску подршку из иностранства, а који, чини се, троше велики део своје енергије да нападају Србију. (Алудирам на личности као што су Џејмс Лајон, Наташа Кандић, Соња Бисерко и људи са Б-92.)

Шире гледано, можда има нечег у ваздуху, неке врсте повезујуће енергије која нагони гомиле радника да се окупе испред Светске банке и вичу "Оставка, оставка" Полу Волфовицу; нешто што тера хиљаде Пакистанаца из различитих политичких партија да протестују због тога што је председник Первез Мушараф суспендовао главног судију; нешто што нагони 5.000 Киргиза да демонстрирају у Бишкеку против председника Курманбека Бакијева што је на сличан начин сменио начелника Генералштаба.