Њихове екселенције

Какви ће бити односи између две земље одређују владе вођене државним и националним интересима – дакле политиком – а печат им дају дипломатије. А међу дипломатама они највиши, њихове екселенције – амбасадори.
Њихова улога данас, у свету инстант комуникација, није она коју су некад имали: данас су они у много већој мери гламуризовани  државни чиновници него креатори, али, опет, од личности амбасадора често зависи да ли ће се и како превазилазити кризне ситуације  у деликатним временима .

О српским (југословенским) амбасадорима у Вашингтону и америчким у Београду, занимљиво је писао др Ранко Петковић у својој студији "Један век односа Југославије и САД" (Војноиздавачки и новински центар, 1992), која је важно штиво о нашој спољној полици и нашим у свакој ситуацији "асиметричним" односима са најважнијом силом 20. и почетка овог века.

Прве личности које као професионалне дипломате утиру пут српско-америчким односима су амерички посланици у Бечу и Букурешту, Џон Касон, Луј Чепкеј и потом Јуџин Скајлер. Са наше стране, најактивнији је посланик у Букурешту Коста Магазиновић који је у једном моменту, пре него што су успостављени званични односи, заступао америчке интересе током Чепкејовог одсуства. Био је то редак пример у дипломатској историји – да представник једне земље буде отправник послова друге, а да при том између њих нису успостављени дипломатски односи.

Први наш "изванредни посланик и опуномоћени министар" у Америци био је ЉУБОМИР МИХАИЛОВИЋ, који је у Вашингтон стигао у јануару 1917. и тамо остао 20 месеци. Упамћен је, како наводи др Петковић, као дипломата који је у драматичном времену завршнице Првог светског рата знао да домаћинима предочи аутентичне интересе и циљеве Србије, а своју владу подучава како да се односи с великом силом која утиче на њену судбину.

Наследио га је, кратко, СЛАВКО ГРУЈИЋ, да би, од октобра 1922. ову улогу преузео АНТЕ ТРЕСИЋ ПАВИЧИЋ, чији је мандат трајао четири године. Од маја 1927. на том месту је ВОЈИСЛАВ АНТОНИЈЕВИЋ, кога после две године наслеђује др ЛЕОНИДА ПИТАНИЋ, који остаје све до маја 1934.

После атентата на краља Александра у Марсељу, у октобру 1934, у Вашингтон као први дипломата Краљевине Југославије одлази КОНСТАНТИН ФОТИЋ, који, стицајем околности, на том положају остаје пуних десет година. За време његовог мандата, у октобру 1942, мења му се и титула: уместо посланика постаје "изванредни и опуномоћени амбасадор", што ће бити и звање свих његових наследника.

Први амбасадор "авнојске Југославије" од 2. маја 1945. је СТАНОЈЕ СИМИЋ, који је био дипломата и у Краљевини Југославији, а у току рата амбасадор у Москви.  Он ће бити тај који ће у име Југославије потписати Повељу УН, а касније је постао и министар иностраних послова.

Од јула 1946. амбасадор је, пуне четири године, САВА КОСАНОВИЋ, предратни политичар и демократа, који је рат провео у САД и одатле помагао ослободилачки покрет.

Први "партијски кадар" на месту првог дипломате у Вашингтону је ВЛАДИМИР ПОПОВИЋ, који дужност преузима јуна 1950, у време када се Београд већ одвојио од Москве. Поповић је у историји наше дипломатије остао упамћен као једини досад који је био амбасадор у Вашингтону, Москви и Пекингу. У Америци је био "амбасадор с ауторитетом": у његово време послератни односи почињу успон.

Наследио га је, у априлу 1954, ЛЕО МАТЕС, дотле помоћник министра иностраних послова, који за четири године даје несумњиви допринос везама, у околностима када су Американци имали разлога да нас поново сумњиче, после посете Хрушчова Београду, контрареволуције у Будимпешти, сусрета Тита, Нехруа и Насера на Брионима где се зачиње Покрет несврстаности…

После њега амбасадор је МАРКО НИКЕЗИЋ, од  октобра 1958. до новембра 1962 – и он ће по повратку постати министар иностраних послова, а потом један од предводника "либерализма" у политичком животу Србије са којим ће се Тито беспоштедно обрачунати.

Нови амбасадор је  ВЕЉКО МИЋУНОВИЋ, који је претходне четири године провео у Москви, где се готово свакодневно сретао са Никитом Хрушчовом. Од августа 1967. у Вашингтону нас представља БОГДАН ЦРНОБРЊА, кога 1971. замењује ТОМА ГРАНФИЛ.  Следе потом ДИМЧЕ БЕЛОВСКИ, па онда БУДИМИР ЛОНЧАР, трећи из плејаде амбасадора који ће постати и шеф дипломатије.

Пре него што ће почети наша унутрашња криза и с њом погоршавање наших односа, амбасадори су МИЋО РАКИЋ, први који је на овом месту са веома скромним дипломатским знањем, и ЖИВОРАД КОВАЧЕВИЋ, који у Вашингтон одлази 1987, а напушта га пре истека мандата, јер није био по вољи новом политичком  врху у Србији – поименце Слободану Милошевићу.

Током санкција деведесетих, у амбасади су отправници послова, а после 5. октобра у Вашингтон одлази прво Милан Ст. Протић, који се оданде прекоредно враћа, а наслеђује га Иван Вујачић, професор економије чија су специјалност упоредни привредни системи.

Амерички "изванредни посланици", а од 1942. амбасадори, у Београду су од самог почетка успостављања дипломатских односа. У просеку, овде су остајали по две године. Међу послератним амбасадорима, најистакнутије  је име ЏОРЏА КЕНАНА, дипломате који, као творац хладноратовске "доктрине обуздавања", има истакнуто место у историји америчке спољне политике. 

Из новијег времена, сећамо се сигурно ЛОРЕНСА ИГЛБЕРГЕРА (амбасадор од 1977), који ће током деведесетих, као заменик државног секретара, бити актер у југословенској кризи. Амбасадор Џон Даглас Скенлан је упамћен као онај који нам је био веома наклоњен, док је Ворену Цимерману запало да буде последњи амбасадор у "авнојској" Југославији. Сматра се да је он лично био наклоњен сепаратистичким републикама и да је знатно допринео притисцима који су на нас вршени из Вашингтона.

Током санкција улогу "шефа мисије" у Београду дискретно обавља Ричард Мајлс. После 5. октобра, амбасадор Вилијам  Монтгомери почесто прелази фине границе дипломатског забрана (после престанка мандата остао је у региону – живи у Хрватској), док у данашњем изузетно деликатном тренутку наших односа, улогу првог дипломате Америке у Београду има Мајкл Полт.

М. М.