Пројекат изводљив ако буде воде

Једва успевамо да кроз Грделичку клисуру пробијемо и Коридор 10. Сад још држава намерава и да поточић звани Јужна Морава у том теснацу претвори у деоницу канала Дунав–Морава–Вардар, међународног пловног пута, каквом је неопходно 2,5 метара дубине и 90 метара ширине. Ако се заиста подухватимо тог плана који планира Министарство рударства и просторног планирања, биће нужна прокопавања гигантских размера кроз најтежи могући терен. А то је само један од разлога због којих већина стручњака сматра да би и израда пројекта за изградњу канала ДМВ било бацање новца. Ни они који се не противе пројектовању не верују да би прорачуни показали да је канал изводљив, још мање да би био исплатив. Али, нико о томе не жели да говори јавно. „Не ваља бити први који ће мужу саопштити да га жена вара”, каже један од наших експерата који не би, како рече, да се замери онима који одлучују.

– Лако нам је било 1973. године да направимо „Ђердап”. Држава је тада могла да нареди шта хоће и здраво, сви би послушали – сећа се искусни хидроинжењер. – Ако се данас упустимо у ово, мораћемо да експропришемо ко зна колико хектара, потопимо читава села, руинирамо животну средину грађевинским радовима који ће драстично изменити тај предео. Доживећемо побуну и тамошњег становништва и еколога наших и европских, који и сада вапе до неба зато што је Морава већ упропашћена – предвиђа „Политикин” саговорник.

Лагодност да се њена наређења и даље малтене беспоговорно слушају имала је кинеска држава када је недавно градила хидроенергетски комплекс „Три клисуре” на Јангценгјангу, за који је главни извођач била корпорација „Чајна џезубе груп”, која је сада у игри за ангажман на каналу ДМВ, за шта би, уз све потешкоће, свакако била кадра. Али, и истински импресиван грађевински захват на „Великој реци” причинио је еколошку катастрофу, олакшану једино тиме што, због масовног расељавања 1,3 милиона људи, није остао нико да њоме буде директно погођен. На састанку у Агенцији за просторно планирање пре неколико дана речено је да ће пројекат за наш канал бити рађен у складу са регулативом Србије и инвеститора, што значи да би се могли примењивати и еколошки стандарди Кине, ако она заиста уђе у посао.

Ko год да буде радио канал, суочиће се са регулисањем 480 километара водотока, као и изградњом око 170 километара вештачких канала, како би се заобишле деонице река које се ни радовима не могу уподобити за пловидбу и спојили токови између којих не постоје природне везе. Осим багеровања масивних количина земље да би се корита продубила и разбијања обала да би се токови проширили, то подразумева и градњу насипа, 58 брана са акумулацијама, 58 преводница и пет лифтова за бродове, пошто разлика у висини између појединих деоница износи и 36 метара. Све то ипак јесте технички изводљиво, слажу се сви „Политикини” саговорници, само је питање да ли се исплати.

Ако се и сагради тај мастодонтски канал, остаће немогуће, по мишљењу неких стручњака, да се наш део руте напуни водом. А и са Вардаром ће бити истих мука.

– Када су ниски водостаји, Моравом протиче 30 до 40 кубних метара у секунди. На Сави је то десет пута више, на Дунаву и 1.200 метара. То су међународни пловни путеви и толико воде нам је неопходно и на каналу ако ћемо њиме да терамо робу до Солуна – напомиње један од хидрограђевинских стручњака.

Ако на тој траси продубимо речна корита толико да њима могу да прођу бродови, верује већина „Политикиних” саговорника, без воде би могла остати и насеља у Поморављу, којима су славине већ сада сушне. Да воде увек има довољно, ипак је уверен један од стручњака. Али, и он потврђује да би изградња канала утицала на Мораву и на околне подземне воде, из којих се такође снабдева много градова на тој линији, те да бисмо морали смислити ново решење како би они и даље имали шта да пију. То би, упозорава он, отежавало и то што би речни промет још више загадио реку, која ионако није у добром стању.

Тешко да би канал био довољно пун да послужи још и за наводњавање, ако је то такође идеја државе.

– Све и да воде буде, не знам ко ће одржавати канал. Можемо можда да га изградимо, као и канале за наводњавање у Војводини, али су и они запуштени јер држава нема новца за њихово одржавање а ратари још мање – наводи „Политикин” саговорник.

Редовно сервисирање канала до Солуна коштало би силних пара а Србија већ дуго нема ни колико јој је потребно за одржавање Дунава и Саве. Само за уређење пловних путева Саве и Дунава, чији је значај доказан за разлику од потребе за каналом ДМВ, никако да нађемо потребна 344 милиона евра, неупоредиво мање него што би нас стајала изградња речне магистрале до Егеја.

В. Вукасовић

-----------------------------------------------------------

КАРЛОВ УГАО

• Пловни пут Београд–Солун почиње, ових дана, у Кини.

• Добро је за нашу војску да имамо излаз на југ, тамо где цвета лимун жут.

• Шором шајке, а Моравом крузер.

• Ми смо небески народ, а не водоземци. Нама треба ваздушни коридор.

• Стари Египћани су нам каналима показали како да се отарасимо вишка крокодила.

• Тата, где је тај Солун? – Ћути и пливај!

• Ако наставимо Моравом, стићи ћемо у Африку. Где нам је и место.

• Имамо доста коцкара. Фали нам само Мисисипи.

• Ако проширимо Мораву, сузићемо Србију.

Драгутин Минић