Ко сме да прети сечењем глава

Делу јавности засметале су акције СНП „Наши” – паљење заставе Војводине, плакати с непожељним невладиним организацијама у Србији и претњама новинарима. Министар културе Братислав Петковић огласио се, са закашњењем, и рекао да је „сулудо да у демократској и слободној земљи на почетку 21. века неко ставља мету на медије и прети новинарима”.

Министар правде и државне управе Никола Селаковић изјавио је на телевизији да држава неће ћутати у случају СНП „Наши” и да ће државни органи радити свој посао, наводећи да није присталица хајки и прогона јер они никоме ништа добро нису донели.

„Наши” у праву а други, као виртуелни суд НИН-а да их треба забранити, њихов председник Иван Ивановић се „прошетао” по медијима и неке, можда, и убедио у своје ставове. Да ли људе и организације, са спорним идејама и начинима да се оне остваре, треба пласирати у медијима и дати им прилику да од себе праве жртву или хероја?

Ако је то већ неминовно, јер свако има право да искаже своје идеје, да ли држава треба брже да реагује, макар само тако што ће организацију опоменути? Јер реченица да ће „свима који изговоре да је Косово независна држава летети глава” не сме да остане без одговора државе и друштва, иначе ће главе почети да лете.

Бранко Радун, политички аналитичар, каже да је у Србији било доста екстремних људи и група које су медији „јако волели”. „Ни Тадић ни Коштуница нису толико били у медијима

” Он каже и да су за већину људи екстремни ставови неприхватљиви, али да Иван Ивановић, председник СНП „Наши”, вероватно верује да штити државу и народ. „Део становништва, од десет до тридесет одсто, тако ће га и доживети. Позив да учествује у телевизијској емисији је вероватно уследио јер су мислили да ће се он избламирати. Постоји један проценат људи који су национално оријентисани, као и један проценат оних који су затворени за српску националну причу, па онда ови први желе да им коначно кажу све у лице.”

Радун подсећа да, нарочито у политици, често има жестоких изјава, од сече руку до хапшења и претњи.

„Ивановићева изјава може да буде и провокација како би ушао у медије, што му је и успело. Националпатриотске десничарске организације су на маргини и оне се боре да буду у јавности. Други су присутнији у медијима. У десничарским организацијама су углавном млади и незадовољни. То је нова генерација која нема артикулисану позицију и има осећај да су на маргини као рокери или панкери. Од Ивановића су и медији направили суперстара, а вероватно то нису желели, али он је поентирао.”

„Тужилаштво није реаговало на многе изјаве политичара, ни на председнике појединих невладиних организација које су компромитовале тај сектор”, каже Радун. „Политичари али и Ивановић желе маркетиншки да привуку медије, али би као у САД требало да постоји политичка култура и црта докле се иде у изјавама.”
Миодраг Радојевић, политички аналитичар, каже да у овом случају размишља о појави, а не о личности. „Шта је узрок и шта треба чинити? ’Наши’ сматрају да је промењена политичка клима. У Аранђеловцу су на власти. То изазива подозрење. И око Косова се поново подиже температура. То су екстремисти, на супротном су полу. Али, и од изјава безначајних личности се прави политички профит јер медији живе од инцидентних вести.”

Радојевић мисли да неко стоји иза таквих група и да то нису увек политичари.

„Демократија треба да се заснива на разговору, а не на насиљу. Међутим, Уставни суд је прошле године одбио да забрани рад неких организација. Социјални корени екстремизма у Србији су дубоки и потребно је радити на успостављању демократских стандарда. Правила игре у демократији се морају знати. Ова прича није од јуче а још нема јасне праксе правног поступања. Где су границе слободе говора – то питање треба поставити. Немамо правну ни државну дисциплину, поштовање права и законитости. Проблем за сваку владу је да успостави позитиван ауторитет. Јер, ако влада не реагује на прави начин губи ауторитет. Ово је и нека врста теста за само друштво. Јер, неки подржавају независност Косова и то се може сматрати атаком на државу.”

Владимир Вулетић, социолог, сматра да је у овом случају реч о човеку који лансира антисистемске идеје и говори о физичком обрачуну с политичким противницима.

„Да ли неко има право да износи идеје – има, али нема право на такве методе борбе. Ивановићу демократија није на првом месту, али ако с њим разговара троје неистомишљеника он постаје жртва. Питање је и коме је у интересу, а коме није, таква прича. Према овој причи не треба заузимати политикантски став. Актери у демократском систему не смеју користити антисистемске људе или групе јер им се то може обити о главу.”