Мање познати Карађорђеви наследници

Ових дана, када су земни остаци краља Петра II, после седамдесет и две године изгнанства, враћени у отаџбину, све је извесније да ће у породичну гробницу на Опленцу бити пребачени и остали чланови овог краљевског дома, сахрањени широм света.

Међутим нико не спомиње још једну линију наследника Ђорђа Петровића. Наиме, још кад је Петар I Карађорђевић 1903. стигао у Београд, објављено је да нови краљ има троје деце, брата и синовца. Али четворица Карађорђевића прескочена су у родослову краљевског дома.

То су била два близанца, које је кнезу Арсену родила његова законита жена, кнегиња Демидов ди Сан Донато, а које он није признао.

Друга два Карађорђевића били су кнежеви Алексије и Божидар, који су представљали „старију грану” Вождовог потомства и којима нико није оспоравао легитимност. Они су били синови Ђорђа Карађорђевића и Саре, ћерке капетана Мише Анастасијевића.

Карађорђе је имао два сина: старијег, Алексија, који је био руски официр, и млађег Александра, који је као кнез владао Србијом од 1842. до 1858. Алексије је био ожењен ћерком славног женевског лекара и руског племића Тронхина.

Она му је родила сина Ђорђа и ускоро умрла, а убрзо је умро и он. Тај син, Ђорђе Карађорђевић, био је васпитаван у Русији и постао је руски официр.

Како је тај Ђорђе био син старијег Карађорђевог сина, капетан Миша Анастасијевић је решио да њему да своју ћерку Сару, па да онда свргне кнеза Александра и за кнеза постави свога зета.

Потрошио је 100.000 дуката да то спроведе у дело, сазидао је за њих двор, који је доцније поклонио Београдском универзитету и који и данас постоји као спомен на ту неостварену амбицију.

Сара Карађорђевић спада у ред најзанимљивијих и најнесрећнијих жена које је Србија изнедрила у деветнаестом веку. Њен отац био је најбогатији Србин тог времена, можда богатији и од самог кнеза Милоша. Била је смеђа, зеленкастих очију, вижљаста, свирала виолину, говорила француски и немачки. Доносила је мираз од 200.000 форинти годишње ренте.

Кад се удала за Ђорђа Карађорђевића постала је озбиљна жена, која се страсно бавила само политиком.

Живела је све до Другог светског рата, доживљавајући разне промене и личне несреће. Прво јој је умро муж, кога је волела, а затим кћи, коју је обожавала. Остала су јој два сина – Алексије и Божидар.

После удаје настанила се у Паризу, где је купила кућу у близини Булоњске шуме, и у салон примала све српске и руске опозиционаре, живо радећи на обарању Обреновића, у тежњи да свог старијег сина Алексија доведе на српски престо.

Међутим, синови јој нису били ни борбени ни затровани политиком као она. Алексије је био „монден”, који је потрошио велики део материног богатства. Имао је своје успоне и падове, своје „светле тренутке” и часове тешке депресије – кад би изгубио новац на тркама, за карташким столом или у друштву жена из „Мулен ружа”.

Божидар је био боем и уметник. Имао је манире који су га категорисали као чудака. Бавио се музиком, писао критике, бавио се разним уметничким занатима...

Алексеј и мајка налазили су се у вечитом рату, а врхунац тог сукоба избио је 29. маја 1903, када су Обреновићи нестали са историјске сцене, а он дао штампи изјаву да га не интересује српски престо.

Тада му је кнегиња Сара опалила шамар пред гомилом новинара, урлајући: „Зар сам ја родила оваквог изрода и слабића?” Смела, груба и ратоборна, имала је страшан језик и није бирала речи.

Када су потрошене последње залихе капетан-Мишиног богатства, Алексије се оженио једном богатом Американком, која му је отплатила све дугове под условом да усвоји њену кћер и да јој своје име и титулу.

Ово је само повећало раздор између сина и мајке, која није хтела да види ни ту снаху – принцезу Дарју, ни њену кћер. Она која је разговарала још с кнезом Милошем, сретала Његоша у Бечу, свађала се с Вуком Караџићем, препирала с „маторим Гарашанином”, играла валцер с кнезом Михаилом, знала царицу Евгенију и Наполеона III, слушала Виктора Игоа, није могла да прихвати америчку скоројевићку.

Алексеј и његова кнегиња Дарја били су у Србији када је почео Први светски рат. Принцеза Дарја водила је 1914-15. године једну болницу, а доцније је објавила књигу о повлачењу наше војске кроз Албанију.

Краљ Петар I је синовцу Алексију дао пуковнички чин и Карађорђеву звезду трећег реда, због чега је Владан Ђорђевић писао о њему као о „једином Карађорђевићу III класе”. Алексије је умро за време епидемије шпанског грипа 1920. године у Женеви.

Пред своју смрт кнегиња Сара је била жртва велике преваре. Новац који је имала извукао јој је неки наш човек. Као извршилац њеног тестамента, он је купио за њу гробницу на Пер Лашезу у Паризу, али не на њено, него на своје име.

Неколико дана после њене сахране продао је ту гробницу и овластио гробљанску управу да госпођу Сару баце у „општу раку”.

(Сутра: Генијалан, али неорганизован Карађорђевић)