Тамариљо, цинија и зевалица

Тамариљо је воћка која је донета у Европу с Новог Зеланда, где се, као и актинидија, масовно гаји. По својим климатским захтевима (пореклом са Анда у Перуу) добро се осећа само у крајевима где успевају агруми и где нема мразева или су врло слаби. Може се гајити у затвореном простору под условом да сандуци буду одговарајуће величине.

Тамариљо је жбун из породице Solanceae, и може да достигне и три метра. Плодови које носе годишње гране јајастог су облика, жути, црвени или пурпурни, карактеристичног киселкасто-слаткастог укуса. Изгледом помало личе на парадајз.

У индустријским засадима на Новом Зеланду примењују се четири метра међуредног размака и један-један и по метар између биљака у реду. Крупно лишће ове биљке осетљиво је на ветар и неопходни су ветробрани. Захтева наводњавање, резидбу и прскање. Плодови се беру од октобра до фебруара или марта, а могу да се чувају од 12 до 14 недеља на температури од три-четири степена. Погодни су за употребу свежи, за прераду у мармеладу, џем и сок.

Љубитељи цинија гаје и једну врсту која се разликује од осталих. То је цинија ангустофолија, узаних листова, која се од осталих веома осетљивих цинија издваја робустношћу и отпорношћу. Осим узаних листова ова цинија има три-четири велика цвета који, у зависности од сорте, нарасту од 20 до 40 сантиметара. Масовно цветају и погодне су за леје, сандучиће и саксије. Сорта old mexico цвета густо, мрка је са жутим врховима. Сорта класик је златножута.

Циније се не износе из соба пре априла, већ се чувају у топлим просторијама. Осетљиве су на мраз и воле светлост. До клијања се држе у саксији на тамном месту и температури од 16 до 18 степени. После клијања захтевају пуно светлости. Тада се развијају и на нешто нижој температури. Расађују се средином или крајем маја.