Шта ће Србима ЕУ

Питање није да ли ће Србија ући у ЕУ, већ – када? Можда половином следеће деценије? Пошто и та оптимистичнa процена изгледа далеко, за грађане је важно да коначно "одмрзавамо" преговоре да бисмо већ крајем ове године могли потписати Споразум о стабилизацији и придруживању. Звучи помало иронично да смо били прва земља са којом је ЕУ потписала споразум на основу њене заједничке трговинске политике, и то још 1967.

У нашој земљи није мало евроскептика, чак напротив. Они кажу да није сувисло ићи у савез с онима који су нас бомбардовали и уводили нам санкције. Народу поручују да чак и ракију нећемо моћи да "печемо ко људи", а да ће и "свињокољи" бити строго регулисани. Највише се потеже питање губитка суверенитета, као да није познато да после цара Душана Србија више никада није имала моћ да се аутономно понаша.

Наша национална валута неће баш одмах ишчезнути кад коначно уђемо у ЕУ, али неће ни дуго "поживети" после тога (свега неколико година). Имајући у виду непријатне реминисценције из друге половине претходног века, када је динар у питању, мало је оних који ће тада ронити сузе, изузев вишка запослених у Народној банци Србије (али, тек за деценију). Остаће нам у највећој мери аутономна фискална политика, а то је оно што Срби најмање желе: свакако би им се више допадало да им пензије и социјална давања стижу из Брисела.

Унија је и сада најважнији донатор и трговински партнер Србије, са којом обављамо скоро три петине укупне размене. Од 2000. дошло је до значајног раста нашег извоза у ЕУ (рачуна се да ће кумулативна вредност 2007. бити више него упетостручена). Очекује се да ће пораст извоза на ово захтевно тржиште бити настављен, и то услед асиметричног преференцијалног трговинског статуса који уживамо од децембра 2000, али и реструктурисања наше привреде, које, ипак, даје неке резултате.

Сам Споразум неће бити од конкретног значаја за домаће извознике, али ће, коначно, правна форма односа са ЕУ, због повећане сигурности, привући нове иноинвеститоре.

Ипак, квалитет извоза у ЕУ у последњих седам година није унапређен. Његову основу чине сировине и репродукциони материјали. Увоз из ЕУ (двоструко надмашују извоз) заснован је на индустријским производима, добрим делом и комплетним технолошким линијама, без којих и то мало производа више фазе финализације не бисмо могли да направимо.

Од изузетног значаја је искуство успешнијих транзиционих земаља, које су током деведесетих оствариле драстичну промену трговинске структуре у правцу робе више фазе прераде, и то захваљујући свеобухватним реформама, приватизацији и значајном приливу страног капитала (оне тренутно остварују десет пута већи извоз у ЕУ, по становнику, од нас). Дакле, јасно је да без озбиљног реструктурисања домаће привреде, која би на тржиште могла да избаци производе виших фаза прераде, није могуће остваривати много боље извозне резултате.

Србији је, међутим, већ практично резервисано место у ЕУ. Узимајући у обзир све релевантне економске индикаторе (доминантно место земаља Уније у приливу капитала, њихов већински удео у српској размени, континуиране миграције радне снаге ка државама западне Европе, дознаке, увоз савремених технологија из ЕУ), али и политичке факторе (жеља за утемељењем демократских институција, владавина права итд.), јасно је да је "европски пут" Србије без алтернативе, односно да је тзв. План Б, практично – изолација.

С друге стране, чини се реалистичним и веровање, узимајући у обзир културолошки и менталитетни склоп нашег народа и његове елите, да ће глас наше земље у тој, не само економској супранационалној интеграцији, бити чешће дисонантан него што је то уобичајено за државе сличне привредне и политичке "снаге". Наиме, од народа који је у 20. веку чак четири пута рекао "не", иако је знао да га то води у катастрофу или велики ризик, не би било изненађујуће да и у 21. веку "направи понеки гаф", али овог пута, због измењених околности, фактички безопасан.

Ипак, много је разлога разлога да Србија убрза свој пут ка ЕУ, са чијих простора су јој одувек долазили модернизацијски утицаји.

Гледано стратешки, витални је интерес Србије улазак у евроатлантске интеграције, јер је то, поред осталог, најбољи начин да не останемо искључени из неизбежне глобализације. Можда није далеко дан када ће један Србин бити на челу неке међународне организације, и то управо као делегат ЕУ. А можда ће и пасош наше земље опет "бити на цени".