Када лекар пријављује повреду детета

Свако десето дете које је стигло у хитну амбуланту намерно је повређено, а сваког месеца смртно страда седморо деце коју је повредио неко из круга најближих сродника, познаника  или вршњака.

Ово нису статистички подаци из Србије, већ из Велике Британије и света. Марко Видосављевић са Универзитетске дечје клинике у Београду, члан експертског тима Министарства за превенцију и заштиту повређивања деце, каже да је лоше то што у Србији не постоје сређени и обједињени подаци о физичком повређивању деце и смрти због тог узрока.

– У клиници у Тиршовој нисмо имали дете које је намерно повређено и које је умрло од последица, али сам видео много тешких намерних повреда и много озбиљно повређене деце. Значи, оваквог насиља има и код нас и вероватно је проценат исти као и свету. Не постоји стереотип и лако дефинисање особе која злоставља децу, типа да „маскирани силоватељ чека у мраку да повреди дете”. Децу нажалост злостављају људи свих нивоа образовања, година и профила – наводи др Видосављевић из експертског тима за превенцију физичког злостављања. 

Пријављује се, како објашњава наш саговорник, свака повреда за коју се верује да је настала под сумњивим околностима, по цену и да је сумња лажна. Дефинисан је начин на који се узимају подаци од родитеља, стараоца или пратиоца, али се током обуке сви здравствени радници упознају и са високоспецифичним знацима који указују да је повреда настала намерно.

Да се свака сумња да је дете злостављано данас за разлику од неких прошлих времена пријављује полицији и центру за социјални рад потврђује и др Радоје Симић, дечји пластични хирург из Института за заштиту мајку и дете:

– Тих случајева у последње време има више зато што се о томе више не ћути и мисли се о томе. Нема више насиља над децом него некад, али у поређењу са временом када је у васпитању владало правило да је „батина из раја изашла” и сматрало се да је дозвољено тући дете, сада се оно чешће пријављује – каже наш саговорник.

По речима др Симића, најтипичније су модрице по леђима или лицу од шамара до ударца било којим предметом.

– Први задатак лекара у овим случајевима је да не погреше јер многе повреде личе једне на друге, а није на лекарима да буду пресудитељи. Мени, као пластичару, увек су сумњиве опекотине, које нису карактеристичне по месту где се налазе, изгледу или када је очигледно да се нису десиле случајно. Опекотине од цигарете указују на неко иживљавање на детету, као и нетипични преломи костију  – наводи др Симић.

У болницу дете обично доводи један од родитеља, а по речима овог лекара, чак и ако не пријаве мању повреду, пише се детаљан извештај, који остаје у архиви за могуће судско вештачење или процену.

– Ако је дете добило шамар и виде се прсти на образу, нећемо га због тога примити у болницу, јер би то за дете био додатни шок, али кад су повреде озбиљне, малишана издвајамо из породичне средине и понекад под разним изговорима задржавамо у болници, док све не пријавимо и проверимо. Они који злостављају најчешће су људи из најближе околине и позната лица. Такође често су злостављана хендикепирана деца, јер се сав бес сваљује на њих, а они нису увек у прилици да нам кажу своје муке – наводи др Симић.

Експертски тим је иначе направио је протокол, који треба да допринесе превенцији и заштити деце од повређивања, а у току 2011. започела је обука експертских тимова по домовима здравља, која се наставља и ових дана. Међутим, остало је да се разреши где ће убудуће постојати база података и о злостављачима и злостављаној деци,

– Мора да се уради централна база података и да приступ бази злостављане деце и злостављача буде доступан овлашћеним лекарима, тимовима и осталим лицима, уз све поштовање права на приватност. Једна од највећих грешака, коју ја зовем „синдром Клузо”, јесте да лекар преузима улогу инспектора и почне да се бави криминалистиком. Постоји тачна процедура пријављивања и према томе се одређује да ли ће се дете задржати у болници, као и дефинисани протокол како лекар пријављује случај полицији и центру за социјални рад – каже наш саговорник.

Др Видосављевић истиче да је остало још доста организационих проблема, јер пријављивање насилника никада није лак посао.

– Мора да заживи обавеза да сваки лекар пријави насиље, а не само чланови тима, јер то постаје опасан посао у нашим условима и средини. Постоје три групе насилника: случајни, они који не могу да препознају границу између физичко злостављања и телесног кажњавања и особе, које намерно злостављају децу и које су врло интелигентне, свесне свега што раде и опасне – наводи наш саговорник, додајући да мора да буде решено и питање економске стимулације лекара који се уз редован посао баве и пријављивањем случајева злостављања.