Молотовљев ватромет

Ватромет којим је требало да се обележи радосно сећање на 25. јануар, дан у коме су Египћани пре две године почели да руше тирански режим Хоснија Мубарака, замењен је Молотовљевим коктелима, димом запаљених гума, сагорелим зградама и новим погибијама.

Милиони Египћана суочени су са болним сазнањем да им револуција није донела много тога што су очекивали.

После 2012, године првих слободних председничких избора, Египат је у ову годину ушао са готово драматичним недостатком јединства и растућим екстремизмом који експлодира.

Док незапослени желе посао а запослени боље плате, милиони сматрају да су им исламисти украли револуцију. Антивладини демонстранти траже више слободе, достојанства и социјалног достојанства оптужујући председника Мухамеда Мурсија да није испунио обећања.

Са „египатске улице” све чешће се шаље опомињућа порука: у Мубараково време није било слободе, али је било више сигурности, стабилности, посла и новца у џеповима.

Управљати земљом чијих је близу 90 милиона становника уморно од лоше владавине и жељно ефикасних промена, не изгледа онако како је председник Мурси можда замишљао.

Поново демонстрације, нереди и мртви од Каира и Александрије, до Суеца, Порт Саида и Исмаилије. Председник је у три града на Суецком каналу завео полицијски час.

Мурсијева Муслиманска браћа, доминантна политичка снага која се у време револуције држала по страни, воде се препознатљивом логиком и сматрају да су за нереде искључиво одговорни „лопови”, опозиционе партије и медији који их не следе.

Ауторитарне мере попут ванредног стања, цензуре медија и обрушавања на демонстранте подсећају на Мубаракову еру и упозоравају да је демократија далеко.

Како победника нема, позиције се заоштравају погодујући настанку екстремистичких група попут „Црног блока”, анархистичке милиције одговорне за нападе на јавне зграде и уреде Муслиманске браће.

Приватни ТВ канали истовремено емитују видео који приказује човека одевеног у бедуинску одећу који прети убијањем египатских хришћана, Копта, и свакоме ко стоји на путу да се од Египта направи чиста исламска држава.

Готово незапамћена поларизација пропраћена недостатком безбедности омогућила је да Синај постане магнет разних терористичких група, укључујући и следбенике учења Ал Каиде.

Насиље не само да инспирише исламисте по Либији, Сирији и Јордану, већ блокира економски опоравак Египта.

Притиснут погибијама и демонстрацијама, председник Мурси је обећао промене у нацрту устава и позвао ривале на национални дијалог како би се решила криза, али главна опозициона коалиција Фронта националног спаса узвратила је одмах – прихватајући ризике такве одлуке – да неће учествовати у „бесмисленом дијалогу”.

Седам месеци откако је Мурси преузео власт, траје политичка блокада. Либерални, умерени и секуларни на једној, умерена Муслиманска браћа и радикални салафисти на другој. Прети парализа чији је сигуран резултат још више хаоса.

Оптимисти заговарају стрпљење понављајући да транзиција ка демократији захтева време. Други сумњају да после два референдума, две победе на парламентарним изборима и председничких избора – које су све заредом добили исламисти – нови лидери Египта уопште желе да иду у том правцу. Да гурају у теократију.

Демократија је била реч која се појављивала на заставама које су млади револуционари Египта пре две године високо уздизали на Тахриру. Могло би да се деси да је реч осуђена да остане на заставама.