Част је бити тренер

"Кошарка ми је увек била циљ а не средство за било шта. Она је моја опсесија а не професија". Овим речима Светислав Пешић, тренер Акасвајуа из Ђироне (Шпанија), донекле објашњава шта га је водило на путу до 20 трофеја у тренерској каријери. После освајања Фибиног купа, у недељу у Ђирони, опет се суочио с питањем од којег се "уморио": "Да ли постоји још нешто што нисте освојили"? Зато прибегавамо нешто другачијем сценарију: "Остаје Вам још да освојите НБА"?

– НБА ме никада није занимала, пре свега јер се не одржава у Европи. Ако дође у Европу, као што најављују да би једна НБА дивизија могла да буде на европском тлу, онда ћу се пријавити, да видим како то изгледа. У САД идем тек по некад. Европа је континент којем припадам и на којем се најбоље осећам...

Шта победа у финалу Фибиног купа, против украјинског Азовмаша (79:72), значи за Акасвају?

– Фибин куп је за овај део Европе био важан догађај. За разлику од Барселоне у којој је концентрисан такорећи читав каталонски спорт, Ђирона живи пре свега за кошарку. Ђирона, као одличан организатор финалног турнира, имала је велику сатисфакцију да буде и победник. Свесни смо да ово није Евролига, али смо и поносни што смо такмичење завршили са 18 победа и само једним поразом, што је, како сам чуо, апсолутни рекорд евро-купова.

А сад оно "досадно" питање: Шта још може да Вас мотивише?

– После освојене златне медаље на СП у Индијанаполису и трипле круне са Барселоном, питали су ме то више пута. А ја и сада имам мотива напретек. Зашто једног дана не бих био тренер у мом Пироту, ту где сам почео... Моја основна амбиција је увек била да помогнем сваком играчу да се развија, да данас буде бољи него јуче. Да напредује и као играч и као личност, да буде бољи за себе а не да буде бољи од некога. Сваки нови дан је нови изазов, а сваки тренинг прилика да се научи нешто. Зато је велика част бити тренер и зато у мени још буја стваралачки занос...

Шта је суштина сваке тренерске мисије?

– Најважније је то што сам схватио да су сви тренери ту да би љубав и ентузијазам према кошарци преносили на играче. Сваки тренер мора да схвати да је он ту због играча. У свим клубовима у којима сам радио говорио сам да су сви запослени у клубу моји помоћници, јер им је задатак био да ми помажу у унапређењу тима. Кад ме је председник Ђироне питао како је могуће да је и он мој помоћник, објаснио сам му да ми он помаже да се развије технологија производње тима коју сам ја осмислио.

Како бисте описали Акасвају који у својим редовима има три ветерана (Мидлтон 41 година, Фућка 36, Мекдоналд 35)?

– Ђирона је више млад тим него искусан. Виктор Сада и Марк Гасол, које сам тренирао у Барселони, као и Марко Мариновић и Сан Еметрио, спадају у млађе играче у шпанској АЦБ лиги иако имају 23-24 године. Мене су увек највише занимали играчи чију сам игру могао да мењам. Рецимо, капитен Мекдоналд је читавог живота био плејмејкер а ја сам га претворио у бека и у тој улози је постао МВП финалног турнира, у 35. години. То је доказ да сваки играч, без обзира на године, може да напредује. После финала сам му рекао: "Одиграо си баш онако како сам хтео и мотивисао си и мене да још боље радим".

Како бисте по важности поређали Ваше трофеје?