Пинтеровски реализам

Текст "Разред" Матјажа Зупанчича је специфична врста трагикомичне гротеске, која проблематизује суштину савременог друштва, дефинисаног махнитим тркама за напредак у каријери. Радња се дешава у једној великој компанији и прати ток семинара за реорганизацију запослених, на који се јавља само један кандидат. Основна  идеја комада је неспорно актуелна и релевантна, ликови су такође веома маркантни, као и начин на који се ситуација представља, црнохуморан и стилизован. Са друге стране, текст карактерише и одсуство драмског развоја, односно недостатак продубљивања и разраде идеје која се на почетку поставља, па је у том погледу он монотон, односно на идејном плану прилично стагнира. При крају, у једном прекратком монологу терапеуткиње, иницира се нови аспект значења, индивидуалан и интимистички, односно текст у назнакама добија нови идејни слој. Да је тај пут настављен, уместо бројних ситуација које представљају варијације на исту тему, а на идејном плану ништа значајно не доносе, комад би био идејно сложенији и због тога још вреднији.

За представу редитељке Милице Краљ се може рећи да је остварена у оквирима једног пинтеровског реализма, претећег, метафоричког, апсурдног и критичког, који се гради путем специфичног концепта ликова, детаља у изгледу сцене (сценограф Милица Бајић-Ђурић, костимограф Весна Теодосић), избора музике, као и детаља у игри глумаца. Лик стилисткиње Ангелине (Елизабета Ђоревска) репрезентативно је постављен, у домену је вештачког, транспарентног, ишчашеног реализма. Глумица на тај начин тачно и темељно карикира чињеницу карактеристичне друштвене опсесије имиџима, затим свеприсутну бригу због старења, сексуалну фрустрираност, као и типично трабуњање на пољу пи-ар комуникације. Александар Алач у сличном маниру игра неуротичног и сасвим дезоријентисаног шефа семинара, Миле Станковић обликује лик економисте Шулца као мрзовољног гњаватора, а Лако Николић игра кандидата који долази на овај гротескни семинар, као непоколебљиво упорног и посвећеног, али и врло уплашеног претендента на посао. Николић наступа механички и укочено, јасно карикирајући дискурс безличних каријериста. Једино лик емотивно нестабилне терапеуткиње није довољно убедљиво постављен (Сандра Бугарски), јер глумица не изврће суштину лика који обликује довољно уверљиво, суптилно и/или иронично, као што је то случај са осталим актерима, већ њене лудачке промене расположења игра са превише поједностављеним и због тога неуверљивим контрастима.