Врућ хлеб на рате

Често у сусрету са животним проблемима застанемо, клонемо духом и све нам изгледа црно. Али, не мора увек да буде тако. С вером, на првом месту у себе и властите способности, и уз малу подршку из окружења, све може да крене другим током.

Кредитне линије Фонда за микроразвој биле су од велике помоћи Небојши Ристићу, расељеном са Космета, када се нашао далеко од огњишта.

У Чачак, где сада живи, дошао је без игде ичега, принуђен да са супругом и три сина живот почне из почетка. Сазнање да Фонд за микроразвој даје кредите, између осталог, и расељеним лицима, дало му је 2000. године нову наду. Конкурисао је и добио први кредит, у вредности тадашњих хиљаду марака. У то време бавио се ситном препродајом на пијаци, али је рате вратио пре уговореног рока. То му је направило пролаз, па је као уредни "вратиша" покушао поново.

Други пут иста прича: одобрена средства опет искоришћена наменски, а рате враћене на време. Стечено поверење отворило му је врата за трећи циклус и још већа средства. У новембру 2005. године решио је да проба четврти пут, и да уз помоћ Фонда за микроразвој у новој средини отвори пекару. Идеја о пекари није била без основа – Ристић је годинама у селу Штимље, где је живео до 1999. године, имао, поред месаре, и пекару.

Без проблема је добио 5.000 евра са роком отплате на две године. Како није имао ништа од опреме, успео је да пронађе и под закуп узме локал са најпотребнијом опремом. Добијена средства искористио је за набавку доставног возила и веће количине брашна, соли... Сада је при крају отплате четвртог круга кредита.

Почетак је био тежак, конкуренција у граду велика, требало је доказати се. Зна се да сваки пекар има своју тајну, тако и Небојша примењује различите технологије код мешења хлеба и лепиња за које се тесто посебно припрема. Осим мешења теста у месилици, све остало се ради ручно што, према Небојшиним речима, највише утиче на квалитет, пресудан за придобијање муштерија. Тесто мора мало да одстоји и да се бар два пута премеси, тек после се ручно обликују векне или оно што је поручено. Следи нарастање у комори, а потом печење у пећи загрејаној од 280 до 300 степени. А то је скоро два сата посла за једну туру – од када се тесто замеси па док не изађе из пећи.

Врућ хлеб, лепиње, бурек и пецива, припремани по Небојшином рецепту и печени у пећима на дрва, постали су тражени, а то је изискивало и много више рада. У посао је укључена читава породица: супруга Радица, а посебно тројица синова дорасла да помогну оцу. А како и не би кад је најстарији Дејан, на кога се пекара и води, завршио за пекара и кувара, средњи син Горан такође има диплому пекара, а њиховим стопама иде и најмлађи, седамнаестогодишњи Никола.

Ради се целу ноћ, смењују се, а прва пауза је око пет по подне следећег дана, тек да се два-три сата одморе пре него што почне ноћна смена. На свака три сата из фуруна изађу врућ хлеб, лепиње, онда Небојша, као једини возач, крене да развози поруџбине за продавнице и ресторане.