Скривена камера

Глумци се труде да нам веома реалистично прикажу лик кога глуме. Одличан глумац тако глуми да не може да се примети да глуми. Ако се запитамо да ли нас добар глумац добро обмањује и лаже, одговор је негативан само из једног разлога: зато што знамо да глумац глуми. Управо тај несклад између наше свесности да гледамо глумца који глуми и нашег доживљаја да је пред нама човек који не глуми, јесте одлучујући за нашу оцену његове глуме. Шта се дешава када неко са ким смо у комуникацији глуми, а ми нити знамо нити можемо да приметимо да глуми? Тада нас та особа доводи у заблуду. Најједноставније речено, тада смо жртва лажи и преваре.

Једна врста позоришта изван позоришта је „невидљива анимација”. Тада публика не зна да се пред њима одвија представа већ мисли да је све стварно. На пример, у ресторану, пред гостима „одиграју” убиство. То је сасвим различито од ситуације када купимо карту за позориште. Купујући карту ми смо склопили једну врсту психолошког уговора са глумцима и позориштем, потврђујући да пристајемо да гледамо нешто што није стварно. Међутим, у случају невидљиве анимације такав уговор не постоји. Уметници у жељи да својим делом изазову снажне доживљаје код публике, иако то публика нити је тражила нити је пристала, могу да изазову трауме код неких гледаоца. Због тога се невидљива анимација сматра неком врстом „уметничког силовања”, етички неприхватљивог и морално спорног.

Скривена камера је врста невидљиве анимације у којој поред глумаца који пред својим жртвама невидљиво глуме, постоји и накнадна публика која зна за превару. И управо је та публика и њене реакције на нечију збуњеност оно што је кључно. Гледаоци скривене камере показују исмевањем и подсмехом непријатељски однос према жртви која је у свом незнању испала „глупа” или „преварена”. То зна и жртва, иако се, у тренутку збуњености, а под сугестијом глумца, осрамоћено смеје сама себи.

Смејањем се могу изразити различите емоције. Здрав смех је израз осећања смешног, али нису свим људима смешне исте ствари. У непријатељским односима смешно је када се датој особи деси нешто негативно, па она испадне глупа, неспретна и недостојанствена. Смех као такав може бити израз презира, отвореног кроз исмевање, прикривеног кроз циничан подсмех. Исмевање жртава скривене камере, било да су они анонимуси или познате личности, гаји непријатељске односе. Зрео човек се држи правила да се никада не смеје људима, већ са људима. Изгледа да у овој земљи свако, па и ви и ја, може да буде жртва скривене камере, јавне или приватне. Па чак и оне у којој учествује униформисана полиција.