Републиканац који мисли исто као и Обама

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Превише је мек према Ирану, није пријатељ Израела и вољан је да смањи нуклеарни арсенал, па би са тако екстремним погледима угрозио америчку безбедност.

То је срж замерки Чаку Хејгелу (66), кога је председник Барак Обама још у децембру номиновао за следећег секретара за одбрану, изнетих у готово целодневном (пуних осам сати) преслишавању у сенатском Комитету за војна питања, у процедури потврђивања његовог постављења. Парадокс је, али и индикатор дубине политичких подела, што је Чак Хејгел републиканац, једини који ће, прође ли у Сенату, бити члан владе демократа. И што је бивши колега оних који су на њега осули баражну ватру: као сенатор из Небраске у клупама Конгреса провео је 12 година.

Преслишавање је било и огледало суштинског идеолошког спора око тога каква америчка спољна политика треба да буде данас, и у складу с тим, шта су њени безбедносни приоритети у свету. У том спору на једној страни су „реалисти”, са председником на челу, а на другој заговорници „силе без обзира”, међу којима је најгласније „неоконзервативно” крило републиканаца, исти они јастребови који су земљу почетком овог века увукли у два скупа рата – у Ираку и Авганистану.

Хејгел је у том контексту републиканац који мисли исто као и Обама. „Морамо да будемо опрезни са својом моћи”, суштина је његовог става, што је највероватније био и разлог да буде предложен за шефа Пентагона, коме предстоји смањивање буџета и привођење крају авганистанске експедиције која је најдужи рат који је Америка икад водила.

Републиканци несумњиво желе да торпедују његово именовање, али питање је да ли су за то спремни да плате политичку цену. Однос снага у сточланом Сенату (који треба да гласа о његовом постављењу) јесте 55:45 у корист демократа. Досад је само један републиканац изјавио да ће дати глас партијском колеги, а једини начин да се спречи да Хејгел постане секретар за одбрану јесте да се потегне „филибастер”, техника парламентарне опструкције која може да буде избегнута само са 60 гласова.

Досад се није догодило да се неки председников избор осујети на тај начин. Деветоро номинованих није добило довољно гласова, а 12 их је одустало пре гласања. Опструкција би погоршала ионако лошу атмосферу у Конгресу и сасвим извесно додатно смањила веома низак јавни рејтинг америчких парламентараца.

Гласање се очекује најраније идућег четвртка, а медијски утисак је да кандидат није бриљирао, упркос томе што би био први министар одбране који на то место долази са непосредним искуством са фронта: добровољно се пријавио да оде у Вијетнам, где је два пута рањаван и два пута одликован.

Хејгел је био принуђен да објашњава све своје изјаве дате током политичке каријере, које су га са једне стране препоручиле за номинацију, док су му са друге хендикеп. Највише га је нападао његов некадашњи пријатељ, сенатор из Аризоне и бивши председнички кандидат – Џон Мекејн. Питао га је зашто се противио Бушовој одлуци да у Ирак пошаље појачање од 30.000 војника (назвао га је „највећом грешком од Вијетнама”), што је према општем уверењу смирило тамошњи грађански рат.

„Ту пресуду остављам историји”, одговорио је Хејгел, на шта му је Мекејн узвратио да је „историја већ пресудила”.

На мети је била и његова подршка једној студији која је предложила да САД и Русија смање нуклеарне арсенале са садашњих по 5.000 атомских глава на по 900. Затим, његова констатација да „нема разлога да Израел Палестинце држи у кавезу”, као и да су његови адвокати у Америци „јеврејски лоби”.

„Ниједно моје појединачно гласање, ниједна појединачна изјава не дефинишу моју личност, моја уверења или моја постигнућа”, рекао је већ на самом почетку Хејгел, али није избегао да буде политичка мета, нити да као кандидат за министра одбране буде у сталној дефанзиви.