Народе, кошуљо моја

"Господине консуле, ако твој цар жели да има у Крагујевцу кога који ће чинити баш све по његовој вољи нека пошаље једнога свога ђенерала (а има их доста, Богу хвала) па нека му заповеди да данас вас дан гледа на Лепеницу, сутра – низ Лепеницу а прекосутра – вас дан онамо на Сушицу, а мене нека остави на миру да се договарам с овим намученим народом, па што нађемо ми да је нама добро нека је добро и њему!"

Овако је одбрусио кнез Милош руском конзулу у Србији Вашченку четрдесетих година XIX века. А покојни српски премијер Зоран Ђинђић је почетком овог, 21. века, говорио: "Мој проблем је што, кад кажем људима, дајте да нешто урадимо, они ме питају: а против кога? Против Америке, Русије, Кине? Ја кажем ни против кога... То је наш проблем, да се ми лако уједињујемо против некога, а тешко се уједињујемо за себе. Хајде да кажемо: дајте да ми урадимо нешто за себе".

Ове политичке беседе сврстане су међу 134 говора објављена у књизи "Српски политички говор модерног доба" из које се може видети како се говорништво развија и разликује кроз епохе. Аутор Дејан А. Милић је

је одабрао говоре који су обележили преломне и историјске тренутке у развоју Србије у последња два века, од Првог српског устанка до 2000. године.

– Ниједан вид говорништва не може да се цени ван конкретног времена, па ни политички говор. У беседништву се поштују норме времена у коме се беседа излаже. Говори различитих епоха се битно разликују. Једино их повезује жива реч – објашњава Милић.

Према његовом мишљењу, у 19. веку развој политичког говора у Србији пратио је развој српске модерне државе. У време Првог и Другог српског устанка то је говор националног ослобођења и више је војнички и дипломатски него политички у правом смислу реч. Временом, како се српска модерна држава уобличавала, тај говор постаје и говор потпуне политичке еманципације. При крају 19. века формиране су готово све врсте политичког говора у Србији (предизборни, партијски, митингашки, скупштински, владарско-државотворни).

– Има ту и политичког антиговора, али знатно мање него у отад наступајућим временима. Но, једно је јасно. Политички говор, и то је његова главна ознака у 19. веку, говор је који садржи нит националне визије – казује Милић.

Говори се деле на судске, политичке и пригодне. Они се граде око одређене теме, тачке ослонца. А те тачке ослонца политичког говора дефинисао је још Аристотел: приходи и расходи, рат и мир, увоз – извоз и законодавство. То се кроз деценије и векове разрађивало, па су сада за говорнике веома актуелне теме људска права и слободе, као и питање међународних удруживања. У почетку је говор био дуг, екстензиван. Временом беседе постају све краће, што је у складу са тим да се све брже живи. Према оцени Милића, то не значи да су говори мање садржајни, већ да су само лишени прекомерних говорничких фигура које су веома често и замагљивале суштину. Разликује се и језик којим се говори, као и гестови који су заправо помоћно средство сваког говорника.

Некада су људи говорили са подигнутом руком, па су потом, држећи се за ревере, говорили са кафанског стола или бурета. Сада најчешће једном руком држе микрофон. Медији, посебно телевизија, такође утичу на говорнике, на другачије презентовање говора. Утичу пре свега на дужину, тачније краткоћу беседе, због минутаже. А потом и на понашање говорника. Свестан чињенице да ће га гледати милионски аудиторијум, говорник размишља о томе како ће и шта рећи да би био допадљив масама. Али телевизија открива и његове слабости.

– Занимљива је улога плексиглас (провидне) говорнице која више одмаже него што помаже оратору, јер не скрива већ у потпуности открива немир говорника. Политичке ситуације дају смер политичком говору. Најспонтанији говори су пак говори ситуације. То је заправо кратка вербална реакција на преломни догађај. Рецимо, "Народе, кошуљо моја" (кнез Милош), или "Сви, сви, сви" (Вук Драшковић) – објашњава аутор.