Ромео и Јулија у меканим патикама

Нисам планирала да радим ван граница своје земље, али су се границе саме наметнуле. Већ почетком деведесетих, радећи у Скопљу, путовала сам са пасошем, а иностранство су постале и бивше републике Словенија, Хрватска, Црна Гора, тако да је појам „иностранство” за мене постао врло релативан.

Навикла сам да путујем тамо где ме позову, као део екипе редитеља са којима већ годинама сарађујем, каже костимографкиња Ангелина Атлагић, која је недавно креирала костиме за велике звезде руског балета Наталију Осипову и Ивана Васиљева, Олесија Новикова и Леонида Сарафанова, у представи „Ромео и Јулија”, која је изведена на сцени Михајловског театра у Санкт Петербургу.

Последњих година Атлагићка је много више ангажована у иностранству него у домаћим позоришним кућама. Са Слободаном Унковским сарађује преко двадесет година у Београду, Скопљу, Атини, Висбадену.

Са Томажом Пандуром је први пут сарађивала у Солуну 1997. и касније од 2005. у Шпанији, са Александром Поповским у Македонији, Словенији, Италији, Истанбулу. Иван Поповски отворио јој је врата руског позоришта и са њим је сарађивала у чувеном Баљшој театру, а кореографа Наћа Дуата упознала је на својој првој премијери у Мадриду.

– Са Дуатом сам најпре радила на представи „Бароко” у режији Томажа Пандура. У међувремену је постао уметнички директор у Михајловском театру и позвао ме прошле године да радим сцену и костиме за балет „Успавана лепотица”. Иако је Дуато кореограф модерног балета, упустио се у авантуру рада на класичној балетској представи – прича Атлагићка.

Костимографија за „Успавану лепотицу” је номинована за награду „Златна суфита” и ушла у избор од три најбоље костимографије у Санкт Петербургу за 2012.

– После тога је уследио и позив да креирам костиме за представу „Ромео и Јулија”. Овога пута кореографија је била модерна, у меким патикама и са слободном формом покрета, без класичних пантомимских делова. Био је велики изазов испратити Дуатову брзу кореографију модерних линија у ренесансним костимима – објашњава наша саговорница.

Боравећи радно широм Европе, Ангелина Атлагић стицала је разна искуства и дошла до закључка: „Позориште је увек исто на свим меридијанима, али постоје и разлике у организацији посла, у приступу реализацији костима, начину израде...”

– Немци су, по мом мишљењу, на првом месту. Добра организација је одлика њиховог менталитета. Њихове припреме су темељне, а почињу годину дана до шест месеци пре самог почетка проба. Већ тада морам да имам скице, макете, потпуно разрађен костимографски концепт. Када радим у новој средини трудим се да мој приступ буде другачији од онога што је њихова традиција или тренд. Тако сам у Висбадену за „Лоту у Вајмару” одлучила да радим историјску реконструкцију епохе у костиму, јер је у њиховом позоришту веома присутан тренд осавремењивања и стилизације. У Русији је доминантна класика због веома јаке традиције, али сам као гост искористила прилику да урадим нешто другачије, да у класични балетски костим унесем елементе савремене моде. За „Медеју” у Шпанији, инспирацију сам пронашла у балканском фолклорном костиму – прича Атлагићка и додаје:

–У позоришном дизајну постоје трендови, као и у другим уметностима, али је потребно унети и дозу оригиналности. Дати свој лични печат. Данашња позоришна публика је другачија од оне пре 50 година, па самим тим и дизајн мора бити у складу са савременим укусом. Гледала сам „Ромеа и Јулију” у Маријинском театру, такве представе су као музејски експонати, у којима је све конзервирано, кореографија, сцена, костим, али и универзална уметничка вредност која је неуништива. Због тога данас велике оперске и балетске куће у свету раде на осавремењивању класике, пре свега у том визуелном делу – каже костимографкиња и одговара на питање да ли ће се можда у неком будућем периоду окренути моди:

– Стекла сам професионалну деформацију да све гледам кроз причу, драматургију, лик и карактер, тешко би ми било да се бавим чистом формом. Морао би то бити неки велики изазов или инспирација да се окушам у модном дизајну. Мислим да је врло различит приступ у креирању сценског и савременог модног костима. Сценски костим мора да носи одлике лика и карактера, он је осмишљен тако да у свом кроју, боји и материјалу говори о времену и месту, психолошком стању док то није потребно за модни костим. Мислим да се мода и костим у последње време преплићу. Ово што сада гледамо као атрактивне ревије заправо је сценски костим, начин израде преузет је из позоришних радионица, фарбање, патинирање, апликације, пренаглашени детаљи, стилизација неке историјске епохе. У исто време на сцени видимо потпуно савремене костиме, готово као са улице.